Ranom zorom telefon peva melodiju koja mi saopštava da je vreme. Svako jutro se zaklinjem, i svako jutro proklinjem noć koja me je zatekla budnu. Ne znam zašto još uvek piljim u ekran i slušam, užaren pogled pevača mi ne da mira a refren podseća…
Ranom zorom se budim a potom vraćam u san iz prethodne noći. Prisećam se, pa vraćam u realnost.
Još samo ovaj dan i još sledeći. Još nekoliko sedmica. Još neki mesec. Još koja pesma i poneki san.
Realnost melje, gura, sapliće. Dok po ko zna koje veče zaredom sedim u mračnoj prostoriji osvetljenoj tek ekranom, prebiram po mislima i dobro poznatim pesmama a prsti traže put po tastaturi. Misli naviru, reči nigde.
Još ovaj ponedeljak, još onaj tamo četvrtak i petak.
Još jedno godišnje doba strpljivo čeka svoj kraj.
Snovi se bore da postanu realnost, a ja po hiljaditi put slušam melodiju koja me proganja, čini mi se vekovima, ili možda samo godinama, mesecima, danima.
I ne znam kako da objasnim, ne znam šta da kažem niti šta da napišem. A ipak, prsti lete po tastaturi i kroz snove krče put ka realnosti.
(Foto: Sever Zolak)
No Comments