Slušam pesmu koju sam slučajno pronašla. Slušam i mislim na tebe. A znam da ovu priču nećeš nikada pročitati i to je dobro, mogu slobodno da pišem sve što ti nikada neću reći.
Jer ne znam kako bih našla reči da ti objasnim, da ti ispričam, i da razumeš.
Ne znam kako bih u ovom životu našla pravo vreme, pravi trenutak, pravo mesto.
Možda ćemo se ponovo sresti.
Možda ćeš slučajno naići.
Možda ću ponovo namerno proći pored tebe i ponovo se praviti da te ne vidim, da sam iznenađena, da sam ravnodušna.
Da mi je svejedno.
Ipak ću ti se smešiti i gledati te pravo u oči, nadajući se da ćeš u njima pročitati i razumeti ono što ti nikada neću reći.
Slušam pesmu i ne moram ništa ni da pišem, jer ona govori sve.
No Comments