Smislila sam svoj posao snova.
Biću čuvar plaže. Neke plaže, bilo koje, bilo gde. Samo da bude peščana, i još ako bi bila neka ležaljka i suncobran – ništa više ne tražim od života.
Ništa više.
Poneću knjige, knjige su prava stvar. Sve te nepročitane knjige koje skupljaju prašinu na mojim policama, sve ću ih poneti i biće mi najbolje društvo.
Poneću olovke, bojice, blokove za crtanje. Da najzad naučim, godinama želim a nemam kad.
Poneću fotoaparat, svaki dan ću škljocati isti izlazak i zalazak sunca, isti pesak i iste senke.
Ali plaža mora da bude pusta.
Neću nikoga da vidim.
Spakovaću se i nestaću. Ne mogu bre više.
Kažu, dolazim za pola sata, i ništa. Živim u svetu gde je pola sata, sat ili dva – isto.
Kažu, ne javljam se jer znam da si mnogo zauzeta.
Kažu, vidimo se sledeće nedelje na kafi. Odgovorim, može, obavezno. Samo što je sledeća nedelja bila u septembru a sad je skoro pa decembar.
Kažem, nije mi dobro, fali mi ovo i ono, zabrinuta sam. A oni će na to – jao, a tek da čuješ šta mene muči…
Dakle, da.
Menjam posao, menjam sredinu, menjam sve. Odoh na pustu plažu da je čuvam. Remetiće me jedino pesma ptica i šum talasa. Slušaću priče vetra, taj sigurno ne duva u prazno niti daje prazna obećanja. Nikome se neću žaliti, jer nikoga neće biti, a to mi savršeno odgovara.
A mogu i na planinu, ali neku udaljenu. Neku visoku sa puno snega, gde je zima tako oštra da je ljudi izbegavaju. Biću sama sa snegom, u snegu, šamaraće me vejavica, a to je bolje nego da me šamaraju ljudi.
A mogu i u pustinju, tamo je vreme stalo. Sunce izlazi i zalazi, karavani prolaze, i to je sve. Da vreme više ne postoji, to želim.
Smislila sam svoj posao snova. Biću čuvar puste plaže, snežne planine, pustinje. Sve može. Samo ne može više ovo ovde i sada.
No Comments