Ko kaže da je influenserkama lako?

Ko o čemu, ja o slikanju. Šta ću kada me ova tema hoće. Volim da slikam, tu i tamo volim i da mene slikaju, a volim o slikanju i da pišem.

Dakle evo.

Beše to jedan lep prolećni dan, sunčan kako se samo poželeti može. Bio je vikend. Drugarica i ja slobodne kao ptice na grani. Dobro, relativno slobodne. Ja sam imala tačno dva i po sata lufta, ona možda malo više, ali ne mnogo više. Rešile smo se dece, ona se rešila muža (mislim, ne bukvalno naravno). Bila je to idealna prilika da najzad ostvarimo plan koji smo razrađivale mesecima unazad.

Ajmo da se slikamo.

Zvuči jednostavno, šta tu ima da se planira? E pa ima. Akciju smo odlučile da izvedemo na krovu njene zgrade. Zgrada visoka, pogled fenomenalan, krovna terasa slobodna. Napravićemo fotosešn kao nikada do sada, slike će da nam budu tako dobre da ćemo momentalno da postanemo influenserke.

Bilo je samo potrebno da sredimo jedan detalj. Naime, ključ terase bio je pod strogom kontrolom takozvanog predsednika kućnog saveta, sumnjivog tipa još sumnjivijeg osmeha koji je izgleda zauzvrat od nas nešto očekivao. Novac? Nešto drugo? I novac, i još nešto: hteo je da prisustvuje fotografisanju.

Što naravno nije dolazilo u obzir. Ponele smo odeću kako bismo se presvukle, popele se na 18. sprat zgrade, gde nas osim golubova niko ne vidi… vala neće nas ni on gledati.

Tu je nastao mali problem. Ne da predsednik ključ, uzvrteo se na vratima terase, nikako da ode. Ja mu se ljubazno smeškam ne bi li se opustio i ostavio nas na miru. Drugarica ga lagano gura ka stepenicama, on se pravi duhovit: “pazite šta radite, svašta se ovde događalo… valjda nećete da skočite? Valjda majka dvoje dece ne bi tako nešto uradila, jelte komšinice?”

Ode on najzad, pošto smo se svečano zaklele da skakati nećemo ni pod razno. Znamo mi da su žene u stanju svašta da urade za dobru instagram fotku, ali toliko lude baš nismo.

Odlazi predsednik, uz savet da zaključamo vrata. Nismo ga poslušale, a zašto je trebalo, o tome uskoro.

Nameštam ja svoju artiljeriju, biram objektiv. Uvežbavamo poze uz neizbežan selfie stik. Drugarica namešta kosu, bira odeću. Isprobava izraz lica po već klasičnom metodu: namesti svoj mobilni na zgodno mesto, uključi tajmer, škljoca selfije, proverava kako je ispala… tehnika je čudo, svašta sam tog dana od nje naučila.

Bacamo se na posao, dobro nam ide. Dan je međutim bio izuzetno topao, sunce upeklo a mi zaboravile da ponesemo nešto da se osvežimo. Ništa zato, spušta se drugarica do svog stana po vodu. Ja ostajem da se vrtim po terasi, uživam u pogledu i slikam panoramu.

Okrećem se i umalo da od iznenađenja zaista padnem (presednik je prizvao maler!) Na terasu se prišunjala nekakva starica i sumnjičavo me posmatra.

„Ko ste vi i šta vi ovde radite?“

Ne znam da li da joj uopšte odgovorim. Vidim da je stavila naočari, dakle jasno joj je da slikam. Aman zaman, šta bih inače radila sa ogromnim Nikonom i gomilom objektiva koje sam poređala po betonu kao što moja ćerka ređa svoje igračke.

„Slikam, komšinice, vidite da slikam. U čemu je problem?“

„Ne bi smeli da budete tu, ko vas je ovde pustio?“

Ha, sad mi je jasno zašto je gosn’ predsednik zamolio da zaključamo vrata. Nego, u čemu li je tajna ove terase, zašto je svima toliko važno da niko ne izađe na krov? Možda zaista misle da ćemo da skačemo? Pa i da hoćemo, to nije njihov problem!

Starica odlazi nečujno, baš kao što se i pojavila. Trideset sekundi kasnije, vraća mi se drugarica, pune ruke flašica vode. Spomenem nepozvanu gošću, drugarica se čudi, uopšte je nije videla. Starica kao da je bila duh.

Čudne se stvari dešavaju na ovoj terasi. Zagledamo se, no ipak nastavljamo foto sešn, ali sam najpre lepo zaključala vrata da više ne bi bilo neprijatnih iznenađenja.

Sve teče po planu, više nas niko neće uznemiravati. Mislim se ja.

Odjednom čujemo neobičan zvuk, škljoc škljoc, tako nekako. Vrata od terase (ona koja sam napokon zaključala) otvaraju se uz škripu.
Drugarica mi je polugola, pruža ruku i brzo se ogrće nekakvom providnom čipkastom haljinom. Na vratima dvojica, zainteresovano pilje u njen crveni grudnjak koji se nazire ispod čipkaste haljine. Ma šta pričam, nazire… baš se dobro vidi, eto njima obradovanje!

Nego, izgleda da se ipak nisu obradovali. Ljutito pitaju, odakle nas dve tu, šta radimo i ko nam je dao ključ. Dakle, ovo je dan mrmota, ili šta? U ruci mi je polu profesionalni Nikon, na betonu bogata kolekcija objektiva, samo mi još fale stativ i onaj kišobran za slikanje, i eto meni studija.
Drage komšije, slikamo se, samo potpunim moronima ovo nije jasno (dobro, nisam im rekla da su moroni, ali kao da jesam). A zbog čega se slikamo? Ajao… drugarica pokušava da im objasni da je ona, eto, profesionalac i ima sajt…
„Profesionalka? A tako dakle… gospođice ili gospođo, mi ne želimo da nam se profesionalke motaju po krovu zgrade!“
Na ovo „gospođica ili gospođa profesionalka“ najzad puca.
„More bre pustite me da radim, šta vam pada na pamet! I šta vam mi smetamo, šta je toliko posebno na ovoj terasi, a? I šta se sada pravite da me ne poznajete a ovamo me svaki dan pozdravljate ispred ulaza?? Kako to mislite ne znate ko sam ja? Hoćete muža da vam pošaljem pa da vam on objasni ko sam ja? Šta sad, ni muža mi ne znate? Juče ste sa njim bili u liftu…a sad se sećate? Ne, nije Crnogorac, kakve to uostalom ima veze sa ovom terasom? More bre ajd odavde, nemamo mi vremena za vas, ajde, dosta je bilo, iš…“

Odoše.

Eto. Šta još nakon svega da vam kažem? Nije lako biti čak ni influenserka u pokušaju. Ali makar je bilo uzbudljivo. A fotke? Fotke su uprkos svemu ispale odlično.