Kako izgleda kada luda žena putuje

Ne volim putovanja. Odnosno, volim kad sam negde daleko, što dalje to bolje. Ne uživam preterano u samom činu putovanja: kolima je ok, ali priznajem da se pomalo plašim aviona. Što me naravno ne sprečava da u isti uđem, ali definitivno ne volim letenje. Plašim se turbulencija, nedavno mi se čak slošilo pa sam provela dva sata zgnječena između dva putnika (bila sam na srednjem sedištu) sa glavom u kesi koju avio kompanije ljubazno stavljaju putnicima na raspolaganja (u nadi da iste neće upotrebiti). Moji sapatnici su me opušteno ignorisali, udubljeni u neke filmove i sa slušalicama u ušima. Ali su zato članovi posade dotrčali sa pitanjem, „da li je ste dobro?“. Dobro sam, samo uživam da povraćam u avionu, hvala na pitanju.

Elem, od tada u avionu ne jedem i ne pijem ništa. Čim uđem, sednem i trudim se da zaspim. Ne želim ništa da znam sve do trenutka kada pilot ne najavi spuštanje ka destinaciji. Naravno, stjuardese me uporno bude (Čaj? Kafa? Voda? Neki parfem možda?) jer valjda ne razumeju da njihovi putnici samo žele da što pre stignu tamo gde su pošli.

Kažu, što češće putujete to bolje usavršite veštinu pakovanja. E, to za mene izgleda ne važi. Jednom sam uspešno izvela petodnevno putovanje sa ručnim prtljagom. I dan danas se sebi divim kad se toga setim i sve se nadam, možda mi ponovo jednom uspe takav podvig.

Nego, jedna stvar me muči još više od letenja. Pakovanje.

Ne umem da se racionalno spakujem. Sve mi je bitno i neophodno. Sve mi treba ili može da mi zatreba.

Zvuči neverovatno, ali sam na put od deset dana u stanju da spakujem 30 kilograma prtljaga. Od čega mi realno pola ne treba, a dve trećine stvari neću ni obući. Ali eto.

Ilustracije radi, evo kako izgleda proces mog pakovanja.
Govorim o službenom putu. Godišnjeg odmora se sada ne bih dotakla, tu je situacija do te mere dramatična da je bolje da više nikada i ne idem na odmor. Na odmor se trudim da napunim prtljažnik nekog povećeg automobila i još žalim što nema krovnog kofera za preostale sitnice.

Dakle ovako.

Sedam dana pred put, lagano vadim pola ormana. Da proverim šta imam a šta nemam. Da utvrdim šta mogu da obučem, a šta treba da sačeka da skinem (samo) par kilograma (taman što nisam, časna reč). Pronalazim zaboravljenu odeću, koristim priliku da ponešto poklonim ili bacim.

Gledam vremensku prognozu. Hoće li biti sunca, kiše, snega. Hladno ili toplo. I jedno i drugo? O ne…

Odeća mi je uredno složena u nekoliko gomilica na kauču u dnevnoj sobi: „pod obavezno“, „možda“, „ne dolazi u obzir“. Ova treća gomila ipak ostaje tu za svaki slučaj. Ako se promene klimatski uslovi ili ako sam nekim čudom (recimo stisla sam se i nisam jela tri dana) oslabila.

Pored odeće, tu je i obuća. Nešto udobno naravno. Nešto klasično. Nešto crno, nešto braon… Ko još putuje sa tri para cipela na deset dana? Ja. Jesam li napisala tri? Recimo četiri.

Zatim tašne. Mora makar jedna, neka malecka, za novac i telefon. Da, ali u kojoj boji? Treba mi tašna koja ide uz sve. To ne postoji. Dakle, nekoliko tašni, ali manjih naravno. Mada opet, veća tašna je praktičnije rešenje… Dobro, jedna veća i dve male. Ako male stavim u veliku, štedim na prostoru. To je to, rešeno!

Neseser sa šminkom. Tečni puder, puder u prahu, maskara, karmini… Ispravka, dva pudera, nikad se ne zna. Nekoliko karmina – da, žensko je žensko.

Kozmetika, to se podrazumeva. Ne, ne idem u pustinju i znam da svuda mogu sve da kupim. Ali ipak, da se nađe…

Fen. Ja, da koristim hotelski? Nema šanse, to su obični ručni ventilatori koji nisu ni za šta. Pored fena treba mi i onaj stajler koji sam pravi lokne. Moram da izgledam pristojno. Poslovno, ali da se vidi da sam uložila neki trud u lično predstavljanje. Ne predstavljam sebe već firmu? Dobro, dobro. Nosim fen i stajler.

Lekovi. Ne, nisam bolesna. Ali nikad se ne zna. Brufen, šumeći aspirin, antibiotici. Nekoliko različitih antibiotika, za svaki slučaj. Ne, ne idem u divljinu i znam da lekara ima svuda i osigurana sam. Ali opet… nikad se ne zna. Pet kutija antibiotika, hvala drugarici doktorki koja mi ih je obezbedila.

Čarape. Puno čarapa. Imaju ružan običaj da se pocepaju kada ne treba. Znam, mogu da ih kupim na licu mesta. Ali ipak, da se nađe. Desetak pari, šta je to, ne zauzimaju mnogo mesta.

Kako se bliži dan polaska, gomile se smanjuju, mada se dešava i da neki komadi odeće „preleću“ sa jedne na drugu. Ako se na primer ispostavilo da će biti hladno, smanjuje se gomila majica sa kratkim rukavima, a povećava ona sa dugim rukavima. Mada opet, nikad se ne zna. Za svaki slučaj, kratak rukav ostaje u igri sve do poslednjeg trenutka.

I tako sam ja za put od ukupno deset dana (tu računam i dva dana za samo putovanje) spakovala: četiri para pantalona, tri košulje, sedam majica dug rukav, tri majice kratak rukav, tri para cipela… iz pristojnosti ovde neću napisati koliko sam ponela brushaltera.

E, sad je na redu ručni prtljag. Da, ručni prtljag. Kako mislite, šta će mi? Prvo, imam pravo na to. Dovoljan razlog. Drugo, u ranac pakujem elektroniku i foto opremu.

Dakle: računar, komada jedan. Tablet, komada jedan. Kindle odnosno elektronski čitač knjiga, jedan. Šta će mi? Imam ga, zar to nije dovoljan razlog? Jeste, ponela sam i tri knjige, eno ih u koferu. Zašto tri? Nisam mogla da odlučim koju bih čitala ako stignem. Među nama, obično ne otvorim ni jednu. Ali nikad se ne zna, da ih nisam ponela, verovatno bi mi zatrebale.

Idemo dalje: GoPro, jedan. Kamera 360 stepeni. Da, imam i to. Obožavam nove tehnologije. Fotoaparat, jedan. Objektivi… tri. Ne, četiri. Ne, pet, nikad se ne zna koji će mi zatrebati. Selfie stick. Komada tri. Zašto tri? Pa jedan za mobilni telefon, jedan za GoPro, jedan za kameru 360. Pardon, selfie stick komada 4. Za GoPro imam dva. Naravno da su različiti, za šta me smatrate? Ja sam profesionalac. U čemu? U svemu!

Polako privodim kraju pakovanje. Ranac je mnogo težak, ali baš baš. Valjda ga neće meriti, praviću se luda. Stavim ga na leđa i cepam kroz kontrole. Jedini neprijatan trenutak je kada moram sve da izvadim zbog rentgena. Ali sve. Svi prevrću očima, verovatno misle, ova nije normalna. Ne razumeju da su mi sve te stvari apsolutno neophodne. Uostalom, kad ih već imam, pa red je i da ih ponesem.

Eto, to bi bilo to. Svaki put isto, i svaki naredni put se nadam da će biti lakše. I svaki put ispadne sve gore i gore.

E, umalo da zaboravim. Obično je dozvoljena težina prtljaga u avionima 23 kg. E, pa mene uvek puste sa više od toga. Valjda ukapiraju da sam luda žena pa ko vele, neka je, neka ide, samo da je se što pre rešimo!