Ljubav

Sve je ostalo isto, a sve se promenilo

Koračala sam lagano, pogleda tobože udubljenog u mobilni telefon, dok sam ispod oka proveravala prolaznike koji su mi dolazili u susret. Dan je bio leden, moja puštena kosa bez zaštite presijavala se na suncu. Da bi me lako video bude li naišao. Poruka je bila stigla prethodnog dana. Uočila sam ga izdaleka, visoka figura u plavom, kapa, šal, i onaj njegov prodoran pogled. Prišao je, odglumila sam iznenađenje.

„Hej, drago mi je što te vidim. Klaudija mi je rekla da si ovde, videla je fotografiju na tvom instagramu.“

Klaudija? Ko je sad pa Klaudija? Posmatrala sam ga upitno.

„Klaudija? Ne znam je. Ali ona mene zna, i rekla ti je da sam stigla?“

„Ma da, ona prati moj instagram nalog, pa mi je eto spomenula…“

Nisam dalje produbljivala temu. Nisam htela da znam za Klaudiju. Dovoljno mi je bilo što je naš prethodni susret ostao zabeležen, a ja toliko interesantna da je o meni pričao – čak i nekoj Klaudiji.

Mnogo meseci je prošlo od poslednjeg javljanja. Veseli ping pong koji smo nonšalantno igrali, međusobno udaljeni hiljadama kilometara, naglo je prekinut. Loptica je pala, protivnik je odložio reket, okrenuo se i napustio partiju. Ostala sam sa neizgovorenim pitanjima, u očekivanju nastavka koga nije bilo ni u najavi.

A onda je stigla ta poruka…

A zatim? Sve je ostalo isto, i ništa više nije bilo isto.

Noćima jurim baš taj san, sa odgovorima na nepostavljena pitanja. Uronim među jastuke, misli blude. Semafor u glavi, zeleno svetlo skreni desno za nastavak koji se nije desio. Otežali kapci polako se sklapaju, zaborav vreba. U daljini lavež lutalica i zvuk poslednjih automobila.

Budi me kiša. Učinilo mi se da sam najzad uhvatila san koji mi već mesecima beži i tera da iznova prizivam susret, odmeravanje snaga, nedovršene rečenice, razgovor vođen u nekom ranijem životu.

Zora se pomalja iza navučenih zavesa, kiša i dalje pada. Izranjam iz jastuka, ruka mi hvata telefon i prebire po nekim novim pričama. U daljini sevaju munje, u glavi mi grmljavina. Okrećem leđa prozoru i prizivam san, onaj koji mesecima ne dolazi. Uspomena ne bledi, kiša ne prestaje.

 

No Comments

    Leave a Reply