Na čemu sam sve zahvalna na kraju 2017.

I evo nas konačno na kraju, odnosno na početku. Što li je svim ljudima na planeti toliko važan taj 31. decembar? Svi se utrkuju da po društvenim medijima okače što originalniju sliku. Svi čestitaju, podsećaju na sve ono lepo što im se dogodilo, javno daju razna obećanja… Nagledah se fotografija jelki, bleštavih ukrasa, svečanih haljina, blistavih osmeha.

Razumem ja sve to, i slagala bih ako ne bih priznala da sam i ja bila u iskušenju da se pridružim toj trci, tom ludilu srebra i zlata, šampanjca, savršene šminke i uvojaka.

Ali… kad me neće, neće me.

Ma ne, nisam negativna, nisam nezahvalna (setih se onoga kad blogerke krenu da nabrajaju stvari na kojima su zahvalne, to je čini mi se tipično američki fazon koji kod nas nema veze sa životom, ali valjda su Ameri izmislili blogovanje pa moramo slediti trend i biti zahvalni na svemu i svačemu).

Ja sam kod kuće. Pred kompjuterom. Slušam vatromet, možda i popijem čašu vina i pogledam neko opštenarodno veselje na televiziji, a možda i napišem novi blog. Valja se godina završiti a nova započeti radno.

Dakle, kad već blogujem, red je da i ja nabrojim na čemu sam sve zahvalna s kraja ove 2017. godine, i početkom 2018.

Da počnem:

Najpre mi se pre mesec dana pokvario auto. Otišao je menjač. Ne, nisam mogla da pretpostavim, i ne, nije se čuo nikakav zvuk upozorenja (majstor mi nije poverovao, ali stvarno nije). Jednostavno sam prebacivala iz prve u drugu, kao ono „krrrr“, i eto. Potom je lančano crklo još svašta nešto, i sve u svemu, poštedeću vas opisa jer se u auto delove ne razumem, koštalo me je nekoliko stotina evrića. Ali zahvalna sam što mi je auto ponovo u voznom stanju, i zahvalna sam što sam imala novca da platim opravku. Takođe sam zahvalna što mi je frižider pun pa do sledeće plate imam šta da jedem.

Nakon toga je moja majka pala niz stepenice i povredila glavu. Dobro je prošla, sve u svemu, ali sada joj je glava zavijena kao u nekog ozbiljnog ranjenika a pola lica modro kao da su je prebili u nekoj mračnoj uličici. No dobro, svakome to može da se desi. Sasvim je normalno da osamdesetogodišnjakinja ide uz stepenice pridržavajući se za zid (?!) a ne za gelender. Kad pomislim šta je sve moglo da bude, vrlo sam zahvalna što su samo morali da joj krpe glavu i ništa drugo.

Nego, idemo dalje. Da, ima dalje. Uvek ima dalje.

Nakon svega gore navedenog, auto mi se ponovo pokvario. Što je, rećićete, sasvim realno. Da, ali, zamislite da vam se auto po drugi put pokvari na istom parkingu, i ne samo to, već i na istom parking mestu? Aha, osećam da sada imam vašu potpunu pažnju.
Popravka je bila jeftinija nego prvi put, a ja sam se zaklela da me taj parking više videti neće. Ipak, zahvalna sam što je ova popravka bila jeftinija od prethodne, i što se desila nakon što sam primila platu, jer mi je auto i te kako potreban.

Šta dalje? Uvek ima dalje, razloga za zahvalnost koliko god hoćete.

Dete mi se razbolelo, tri dana pred najluđu noć. Nije problem što novogodišnju noć provodim uz toplomer i sirup za spuštanje temperature, ali složićete se da ima i lepših načina da se dočeka 2018. godina. Ali nema veze. Zahvalna sam što je samo virus i što temperatura nije prešla 39.5. Već tri dana je u krevetu, a i ja sa njom. Bedak, ali zahvalna sam što nam se pružila prilika da se zbližimo, družimo i gledamo crtaće po ceo dan.

 

Kažu da sve probleme i nedaće treba ostaviti u staroj godini. Nova godina, novi početak. Imajući u vidu sve pehove koji su me zadesili, mene i moju porodicu, zaključiću ovaj blog još jednim izrazom zahvalnosti:

Zahvalna sam što su mi gore navedene nedaće poslužile makar kao izvor inspiracije za ovaj tekst. Takođe sam unapred zahvalna svima koji će tekst pročitati, lajkovati i iskomentarisati.

U to ime – brzo svi u 2018!