Luda žena ide na odmor

E vala ove godine sam se baš naradila i umorila.

Srećom, došlo vreme za odmor. Letovanje. Grčka bre, kao sav normalan svet, a ne da se mlatim po Africi i da mi gube kofer. Treba mi pošten odmor, recimo čitavih deset dana. Zvuči ok. Neću da se glupiram kao prošle godine kada sam letovala tačno tri dana i dve polovine. Zašto dve polovine? Prva polovina je ono popodne kad sam avionom doputovala u Grčku. Druga polovina je poslednje pre podne provedeno u Lidlu, Masutisu, Kosmosu i drugim bitnim objektima, u kupovini feta sira, maslinovog ulja i dečijih Geox cipela. Nakon čega sam krenula nazad. Eto. Između te dve polovine dana, imala sam čitava tri na plaži. Zašto tako, to je već druga, duga i komplikovana priča.

Elem, neću više tako.

Zaslužujem svojih deset dana u pesku, kao i svi drugi preumorni Srbi i ostali ex Yu državljani. Nekada, u stara dobra vremena bolje finansijske situacije i pre deteta, letovala bih dva puta. U junu i u septembru. Ispalo bi povoljnije a prijatnije, manje gužve.

No dobro, ovo su nova vremena, živi se drugačije. Neću da se žalim već ću se potruditi da iz ovogodišnjeg odmora izvučem maksimum.

Kažu da je put do pakla popločan dobrim namerama. Ne znam ko je ovo smislio, ali… to je živa istina, bar kad sam ja u pitanju.

Plan je bio jednostavan i totalno realan. Ja slećem. Dočekuju me dete & otac deteta, odnosno bivši (bivši partner, ne bivši otac). Ja dolazim, on odlazi. Nas dve letujemo i uživamo. Odnosno, ja ležim u hladovini, ispijam hladne neskafe i čitam (štagod, knjige, časopise, nebitno). Ona se igra u pesku, skuplja školjke i tako to. Ne kuvam. Hranimo se girosima, lignjama, sladoledom. Nakon deset dana otac deteta dolazi po nas i idemo nazad. Kraj uspešnog letovanja.

Ali nije ispalo baš sasvim tako.

Prva noć, dva ujutru. Budi me zvuk lupanja roletne. Izlazim na terasu apartmana, imam šta da vidim Kiša lije, olujni vetar razvaljuje sve pred sobom. Dobro je počelo… To je bilo ono nevreme na Halkidikiju o kome se onoliko pisalo. Jeste bilo žestoko, srećom, sutradan, tamo gde sam ja bila, nije bilo posledica.

Osim prljavog mora i plaže koja je izgledala kao da se na nju izlilo svo đubre i sva travuljina Egeja.

Nema veze, šetaćemo duž obale, udisaćemo jod, očistiće valjda plažu vrlo brzo. Valjda.

Druga noć, negde oko ponoći. Opet kiša i opet vetar. Doduše nije tako strašno kao prethodne noći, smiruje se, biće nešto od ovog letovanja, osećam to.

Ili možda neće. Sutradan je plaža još prljavija, da ne poželite da priđete.

Sveže je. Dobro, bolje nego da je uobičajenih 40 u hladu. Šta fali ako je samo 25? Lepo se spava.

Šetamo uz obalu, čvrsto držim dete koje ne razume zašto joj ne dozvoljavam da skače po gomilama travuljine koja izdaleka izgleda kao konjska balega (nije baš neka asocijacija, ali razumećete).

Sutra će sigurno biti bolje. Ili možda neće.

Sutradan pada kiša. Stepeni: 22. Pa dobro, nema veze, odmor je odmor, more je more, a plaža je… i dalje odvratno prljava. Da li sam već rekla da pada kiša? Čekamo da prestane, izlazimo u šetnju. Ful obučene, farmerke, patike, jakna. Jul mesec. Nema veze. Tu su čuvene grčke poslastičare i još čuveniji lukumades. Dete mi se navuklo. Nema veze, neka je, samo da nekako održim pozitivan duh. I fantu joj kupujem, jednom ko nijednom…

Nekoliko dana kasnije. Najzad smo se dokopale plaže. Uslovno rečeno, toplo je. To znači da je celo pre podne oko 20, a popodne naglo otopli pa se razgaljeni turisti sjate po ležaljkama i upitno gledaju vlasnike kafića koji još uvek nisu uklonili morski otpad sa svog dela plaže. Grci ko Grci. Razgrnuli su malkice, napravili prolaz do vode. E, sada, ako zažmurite i preskočite sve te smrdljive prepreke, ostaje još da koračate petnaestak minuta po mutnom moru pa ćete eventualno stići do mesta gde ćete se smočiti i zaplivati.

Dete pokušava da se igra u pesku, traži školjke između dva pikavca.

Ja sam napokon u ležaljci, srčem hladan nes i pokušavam da čitam neki roman na engleskom. Dobro je što je knjiga na stranom jeziku; okružena sam „našima“, vidim da su manje više svi spontano krenuli da se intimiziraju. Ali meni se ne obraćaju, verovatno misle da nisam „njihova“. Pokušavam da se isključim, ali kad vam je susedna ležaljka na 24 santimetara a na njoj leži utegnuta crnka (mislim, debeljuškasta ali utegnuta u broj manji jednodelni kupaći) koja se (blago rečeno) dere u mobilni telefon, izolacija je misaona imenica.

Njen monolog je doduše izuzetno inspirativan, jer počinje rečima „gde je ona kučka ima li smelosti da se pojavi?…“
Majke mi, baš tako. Imam pametan telefon sa olovkom, odmah ga vadim i zapisujem, ovakav biser se ne propušta.

Prilazi joj devojka, ćerka, prijateljica, ne mogu da procenim. Započinju priču o minđušama. Da, o minđušama. Dakle, osoba broj 2 je baš tu, na toj plaži, u tom trenutku, ukapirala da ženske uši mnogo lepše (čitaj zavodljivije) izgledaju sa minđušama. Makar bile tačkice. U stvari, te male minđuše takozvane tačkice su prava stvar, i svaka žena koja drži do sebe morala bi da ih nosi. Ne znam koliko su dugo obrađivale ovu senzacionalnu temu, uspela sam da zadremam, kad sam se probudila, osobe br 2 više nije bilo.

Dobro je, ponovo se hvatam knjige. Ćerka mi zdušno kopa tunel ispod ležaljke. Zatim će napraviti kućicu za plastične pse koje je ponela „za svaki slučaj“. Treba li da napomenem da će jedan od njih nakon ovog letovanja trajno ostati na toj plaži?

Susetka se ponovo hvata telefona. Srećom po moje osetljive uši, kučku više ne spominje. Ovog puta su tema razgovora – njene nove Tom Ford naočari za sunce. E, da. Čujte i počujte, najzad je našla one prave, legle su joj kao ni jedne do sada. Naočari za sunce, to je najvažnije za ženu. Ne možemo da nosimo bilo koje, ne ide to. Osim toga, bile su takoreći džabe. Snižene za 50%, tričavih 150 evra, neverovatna prilika! Upravo ih sada nosi.
Pridižem se, zainteresovala me najzad. Tjah, okreće mi leđa, ne mogu da ih vidim.

Nego, sa moje desne strane se takođe odvija vrlo zanimljiv razgovor.
Tu su dve mame privatnice sa potomcima. Dok potomci jedni drugima otimaju kofice i lopatice i love meduze po plićaku, majka u crnom bikiniju žali se majci u belom kupaćem: „muž i ja imamo firmu u Skoplju, znate. Skoknuli smo ovde samo na par dana, nema šanse da zaposlene ostavimo same…“ Privatnica u belom kupaćem klima glavom: „tako je, tako je. Suprug i ja imamo restorane, znate kako je, dok mačke nema, miševi kolo vode…“

Vraćam se u horizontalu, knjigom krijem pogled u nadi da mi se neće obratiti, valjda misle da nisam „naša“…

Odjednom me nešto veliko i žuto pogađa u glavu. Otac i sin tinejdžer („naši“, a čiji bi pa bili?) rešili su da igraju odbojku baš ispred moje ležaljke. Dok zblanuto trljam glavu, sin mi se izvinjava na izuzetno dobrom engleskom (vidi se da u školi uči) – „sorry“. To je valjda zbog one moje knjige. Prevrćem očima, ne odgovaram. Ne bi im prijalo da čuju šta sve imam da im kažem. Ni na srpskom, ni na engleskom.

Sunce polako zalazi. Vadim fotoaparat, pokušavam da uhvatim možda najlepši trenutak dana, da ne kažem letovanja. „Naši“ su se napokon smirili, iskazuju dužno poštovanje lepoti majke prirode…

Vratile smo se kući. Na grčkim plažama su ostali turisti, privatnice i travuljine, Tom Ford naočari i lopte za odbojku. Ovo letovanje je bilo duže od prošlogodišnjeg, samim tim i uspešnije. A naučila sam ponešto, na primer da ženske uši najbolje izgledaju sa malim „tačka“ minđušama a da za dobre sunčane naočari ne treba žaliti para. Nije loše!