kako sam na leto 2020. uspela da se dokopam grčke

Idem u Grčku. Da, idem. Rešila sam to letovanje je dogovoreno odavno i vala ima da se desi!

Jeste, 2020 je prokleta godina. Za čovečanstvo, ali i za mene. U februaru sam polomila pršljen, neverovatna stvar. Bolelo je neopisivo. Nakon mesec dana bolovanja, taman sam se spremala nazad na posao (morala sam da mi ne bi odbijali od plate, nisam znala kako ću ali nekako, svakako), tek ono korona.
I hop, svi radimo od kuće.

Korona me je spasla, zadržala sam svoju neokrnjenu platu, nekako spakovala svoja razvaljena leđa u ortozu, ortopedski mider, i smestila se na trpezarijsku stolicu unapređenu u kancelarijsku, za malim stolom u spavaćoj sobi. Sto nije bio predviđen za laptop, veliki monitor, tastaturu, miša i ostalo, ali moraće. Bolje tu nego u trpezariji, tik do kuhinje i na putu do toaleta, dva strateška mesta koja moja majka obilazi učestalom frekvencijom i danju i noću.

Dakle, u februaru sam polomila pršljen. Proćiće.

U martu nas je strefila korona i vanredno stanje.

U aprilu sam (zbog korone)  odustala od zimovanja u Italiji, što me je zabolelo više od pršljena i tri diskus hernije zajedno. Živim za to zimovanje, to mi je reset za narednih 12 meseci, beg od usrane realnosti.

Ali zato me je u junu čekala Grčka.

Sve dok nisu počeli da nagoveštavaju da se nama Srbima letovanje možda i neće desiti…

Pratim vesti koje se smenjuju i čiji se sadržaj menja vrtoglavom brzinom. Te nema više korone, pobedili smo. Najjači smo. Te možda ipak ima još malo. Stekli smo imunitet. Jesmo, ili možda nismo. Nosimo maske. Više ne nosimo maske. Izbegavamo bliske kontakte sa drugima. Grlimo se kao da se nikada ništa nije desilo. U obližnjem tržnom centru čuvar nosi masku i posetioce usmerava da uđu na desna vrata a izađu na leva. Trudi se mukica, ali osim njega niko masku i ne nosi, a sistem desna vrata – leva vrata napušten je već nakon par dana.

Na pijačnim tezgama su namontirane nekakve plastične barijere, paravani šta li, iza kojih vas prodavci vabe. Oni nose maske, moraju, ali po sistemu „preko usta a nos viri“, ili kao modni detalj, ispod brade. Lepo od njih što vode računa o našem zdravlju, kupac je car. Valjda su ukapirali da ljudi uglavnom dišu na nos, tako da pokrivanjem usta štite nas od bakcila koje izbacuju, ali sebe nikako.

Kažu na tv-u, biće ta Grčka. Biće u junu. Prvog juna. Ili petnaestog. Makedonci će nam otvoriti prolaz. I jesu, hvala im. Ali Grci ne daju tuda, može do Evzonija ali ne i dalje. Jedini put do Grčke vodi kroz Bugarsku. U redu, pa valjda može i tuda, makar samo jednom, sada kad smo pobedili koronu. Ništa me neće sprečiti da se dokopam Egejskog mora, lukumadesa za dva evra i hladne neskafe za bagatelu od tri evra (uzgred, na fensi plažama je četiri i po, mnogo ali vredi svaku paru taj hladan nes s pogledom na more). Nek košta koliko god traže!

Jun polako prolazi, premeravamo i odmeravamo, pa najzad sečemo. Putovaćemo u četvrtak, dobar je to dan, nije vikend, još nije gužva. U stvari nije gužva jer se malo ko usuđuje da pođe. Bauk korone kruži Evropom, bauk grčkih graničara takođe. Pustiće nas ili neće, pitanje je sad.

Počinjem da pratim grupu na FB, jednu od onih gde zaljubljenici u Grčku razmenjuju fotke, informacije i iskustva. Tamo se ispisuju pravi avanturistički romani. Te krenuli, te vozili, te odmarali, te nema testiranja, ali ipak ima, možda ima. Te testiraju sve Srbe, ali možda ipak ne sve nego poneko sumnjivo lice, ali noću pouzdano toga nema.
Putovati danju ili noću, pitanje je sad? Nikada nismo bili u Bugarskoj. Kažu, putevi su super, civilizacija prava, samo se treba paziti obesnih pandura koji izvlače novac na prekoračenje brzine. Naposletku, posle dugog većanja, bacanja novčića, detaljnog iščitavanja komentara na forumu putnika za Grčku, presudila je standardna neorganizovanost vođe puta i njegova nesposobnost da se blagovremeno spremi.

Krećemo ranom zorom oko sedam ujutru. Dobro, pola osam. A cvrc, vođa puta je zaboravio nešto, moramo prvo do njega kući…To je ok, setih se da je jedne godine zaboravio da iz MUPa podigne lična dokumenta te smo ujutru morali da prvo svratimo u tu nama dragu instituciju…

Elem, put do i kroz Bugarsku protekao je sasvim lepo. Nigde nikoga, da li zato što smo mnogo pametno krenuli u četvrtak, ili zato što se veliki deo populacije još uvek premišljao da li da se usude da krenu na letovanje ili bi radije da se još malo koprcaju u meandrima srpske društveno zdravstvene nedođije. Dakle nigde nikoga. Imajte u vidu da se putešestvije dešava 25. juna, znači da smo inteligentno krenuli pre nego što nas je ostatak Evrope, pa i šire, prokleo zbog namernog i bahatog širenja korona virusa drskim održavanjem sportskih manifestacija u zemlji i regionu. U momentu kada se naša mala ekspedicija spremala da osvoji prvu plažu iza Soluna, još uvek se u svetu verovalo da su Srbi posebna nacija koja je koronu istrebila i isterala zauvek najobičnijim „iš iš“ usklikom.

Ipak, moram da podvučem da smo strepeli od toka i ishoda putovanja. Ko smo mi da se usudimo da krenemo na dalek i možda opasan put, samo da bismo naše cenjene zadnjice spustili na grčki pesak a noge smočili u njihovo more? Čime smo to zaslužili? Potreban nam je odmor? Ha, pa i drugima je bio potreban, ali su ostali u domovini da ispoštuju ono „letujte u Srbiji i tako doprinesite njenom inače snažnom ekonomskom razvoju“.

Dakle da, oprhrvani svešću o sopstvenoj drskosti i strahom da će možda neki grčki carinik da nas prokuži i odbije nam prolaz, stidljivo smo se primakli bugarsko grčkoj granici. Ispred nas tek nekoliko automobila, dva iz Srbije a ostali sa bugarskim ili rumunskim tablicama. Sumnjivo, vrlo sumnjivo, valja biti oprezan. Pošto je bugarski carinik na izlasku iz zemlje zapisao naše podatke, oprezno smo prešli pedesetak metara i zapanjeno shvatili da smo se našli oči u oči – sa njegovim veličanstvom Grčkim Graničarem. Tako je, tog 25 juna oko 17h na granici nije takoreći bilo nikoga.

Bugarsko grčka kooperacija usmerena na suzbijanje korona turista iz Srbije funkcioniše na sledeći način: Bugarin uzme pasoše, zapiše šta god ga zanima, a onda iste prosledi grčkom kolegi. Vozila sa srpskim tablicama (u tom momentu dva auta) zamoljena su da se parkiraju sa strane, pored stola natrpanog laboratorijskim epruvetama i štapićima za briseve. Otvorite vrata i nađete se oči u oči sa dva stvorenja u full antikovid opremi, maska, vizir, zaštitno odelo i tako to. Toplo je, njih dvoje mukica se preznojavaju dok ostali prisutni, turisti, carinici i ko god se tu zatekao, nemaju ni „m“ od maske, ni „r“ od rukavica. Mere temperaturu putnicima, ali oprezno, izdaleka, pruže ruku i mašu toplomerom pred vašim čelom, nikad se ne zna da li ćemo ih zaraziti nečim preko onoliko slojeva zaštitne opreme.

Traže da se neko od putnika testira. Prijavljujem se. Uvek sam imala taj poriv da dignem ruku tamo gde niko drugi neće, i sada imam čast da kažem „aaagg“ devojci koja mi gura štapić u grlo. Pitam je šta će biti dalje. Kaže, u slučaju da ste pozitivni, poslaćemo vam poruku ili ćemo vas pozvati u roku od dva do tri dana.
Smeška se ona, smeškam se i ja. Obe znamo da je ovo čista formalnost. Imaju moje podatke iz pasoša, broj tablica automobila, i broj telefona koji sam im dala. Ne ne, nisam dala lažan broj… ali mogla sam. I šta onda, kako da me nađu u onolikoj Grčkoj?

Za radoznale, evo deset dana kako uživam u pogledu na more i ispijam preskupe neskafe dok mi stopalo pokušava da se stopi sa grčkim peskom. Niko me nije zvao niti mi je pisao. Biće da sam negativna. Ali to sam znala i bez njih, jer sam najverovatnije najzdravija osoba na planeti, zato što od februara sedim kući i čekam na ovaj trenutak blaženstva.

p.s. Petnaestog jula su Grci ipak odlučili da su Srbi krivi za sve te da ih treba još malo kazniti prinudnim boravkom u domovini. Nadam se da će nam svet uskoro oprostiti sve što jesmo ali i ono što nismo skrivili, te da će i drugi zemljaci uspeti da se makar na kratko dokopaju kiseonika (mislim, mora i plaže).