Posmatram bele vrhove i plavo nebo bez oblaka. Misli lete visoko, udaraju u litice, sleću na crepove prekrivene sedefom. Tražim nadahnuće u škripanju snega pod nogama, u reklamama hotela koje obećavaju zaborav. Priželjkujem mećavu koja će me zadržati zauvek, do nekog dalekog proleća. U mislima pravim skrovište duboko i daleko, iglo skriven od pogleda, nevidljivi ogrtač od pahulja. Tek tri dana, a kao trideset. Još samo šest, a trajaće tek šezdeset minuta. Još malo pa će vetar počistiti moje tragove a konobar odneti praznu šolju makijata. Udišem i zadržavam kiseonik, zauvek, što duže. Zimski san otopiće se iza treće krivine, uskoro, kada snežni vrhovi nestanu kroz zadnje staklo automobila.
No Comments