Dobar dan, kako ste, jel sve u redu?

Postoje situacije koje ne možete da zamislite, dok se ne dese vama. Jednostavno ne možete, verujte mi na reč.

Jedna od tih se meni desila nedavno. U stvari još uvek se dešava.

Krenula ja na put u Afriku. U Senegal, a odatle u Keniju. Nisam baš planirala da o tome pišem, ali desilo mi se ono što nisam očekivala, a utisak je baš jak, i evo.

Izgubili su mi kofer. Negde između Beograda, Pariza i Dakara, nestao.

Kako to izgleda kada krenete na tronedeljno putovanje full spremni za svaku situaciju, uključujući komarce nosioce malarije i nedostatak aufingera u hotelima – a onda cvrc. Nema kofera.

Čekam ja dakle tako neko veče na aerodromu u Dakaru, sleteo avion koji je iz utrobe bljunuo sigurno nekih 500 putnika (10 sedišta u jednom redu, puta cca 50 redova, pa vi izračunajte). Pokretna traka vrti nekakve torbe, kutije, kofere. Moj je žut. Veliki i baš baš žut. Zato sam ga i kupila, odmah znam da je moj, niko vala nema takav. Svi se grabe za one druge, sive, teget, crne, proveravaju etikete. Moj se vidi izdaleka.

Mislim, vidi se kad se pojavi. Ali sad ga nema. Prođe pola sata. Čekam ja i dalje, nema veze, pričali su mi da je u Africi sve sporije. Uostalom, toliki putnici… i drugi čekaju.

Ko čeka taj dočeka.

A možda i ne.

Odjednom ugledam nekakvu tablu sa imenima ispisanim na njoj, pridružila se povorci kofera i preteći mi se približava. Piše moje ime. Jooj… Pravim se da je nisam videla, sigurno je greška. Inače tako obično obraduju putnike čiji prtljag iz nekog razloga – nije stigao.

Ali ne, to se meni neće desiti, ne dolazi u obzir. Snagom volje ću se izboriti protiv sudbine klete. Ostaću tu koliko god bude potrebno.

Sat vremena kasnije, s knedlom u grlu tražim šalter za reklamacije. Tamo već čekaju neki moji sapatnici. Jedni druge bodre („ma, sve je to u redu, sutra će vam garantovano stići prtljag, istim ovim letom, videćete“. Važi). Krupna crnkinja se baca preko mene i galami na lokalnom dijalektu, na kraju od momka sa šaltera dobija slušalicu fiksnog telefona (kroz šalter) i priziva muža u pomoć.
I ja sam tu. Započinjem svoju tužnu priču koja ih suštinski uopšte ne zanima. Beleže marku kofera („kako kažete, Sasonat?“), boju. Znam li broj svog hotela? Ma kakvi. Beleže moj srpski mobilni (jao meni, koliko li može da košta roming za Senegalom…). Pružaju mi nekakav koverat na kome su ispisali slova i brojeve. Pojma nemam šta je to, ali hvala ipak.

Stićiće kofer, nema brige. Možda već sutra. Ne garantuju, ali sve je to u redu, navikli su oni.

Ali ja nisam.

Dakle, na sebi imam farmerke, majicu, tanku jaknu, kratke čarape i patike. Dva ranca, u jednom laptop i drugu opremu za posao. U drugom foto opremu, tablet, dokumenta. I karmin.

Toliko.

Stigla sam na afrički kontinent bez ičega.

Kako to zapravo izgleda? Evo ovako.

Hotel je šlj, ali bar je sve čisto. Odlazim do koleginice u susednoj sobi, plačem joj na rame. Pozajmljujem majicu za spavanje, i nekakvu njenu košulju za sutradan. Treba samo da preživim jedan dan, i eto meni žutog kofera sa 22 kg stvari, kompletna letnja garderoba i obuća. Ništa strašno.

Tuširam se, upotrebiću takozvani hotelski šampon. Nisam sigurna šta su sipali u plastične bočice koje me dočekuju u kupatilu, podseća na deterdžent za sudove. Dobro, može i bez toga, voda je valjda dovoljna. Dajem carstvo za četkicu za zube – koju nemam. To ne mogu da pozajmim, jel da. A u ponoć teško mogu da je kupim.

Ništa, sutra je novi dan.

Ujutru veselo oblačim tuđu košulju u kojoj izgledam blago rečeno tragično. Nema veze, Ne dam se ja poremetiti tek tako. Biće sve u redu već uveče.

Uveče radosno opet odlazim na aerodrom. Uzgred, nalazi se na oko 50 km od grada. Saobraćaj je uglavnom jeziv, putuje se najmanje sat i po u jednom pravcu. Nema veze, idem ja po kofer, sigurno me već čeka.

Ili ne.

Nema. Opet šalter, pitaju me što sam došla. Dali su mi telefone na koje treba da proverim. Zapisali na onoj koverti od sinoć. Zašto na koverti? To im je bilo pri ruci. Aman, Afrika je to, prilagodi se ili pali kući. „Gospođo, na sajtu avio kompanije koja vas je dovezla kliknete na polje Izgubljeni prtljag, i tu proveravate gde vam je kofer.“

Šta ako nema ništa? Onda ništa. Budem li dovoljno strpljiva i uporna, pojaviće se.

Kad tad.

Dan 2 bez kofera, negde u Africi. Krećem u nabavku osnovnih stvari. Problemčić, kada nemate N I Š T A osim tuđe košulje, je što su osnovne stvari – sve.
Odlazim u jedini tržni centar. Tri ultra skupe prodavnice, dve recimo normalne. To je to.

Ostavljam brdo para u Mango butiku u koji inače kod nas ne zalazim. Štednje radi, veš ću kupiti u susednoj samoposluzi. To će se pokazati kao velika greška, tako da ću za koji dan natrag u skupi tržni centar po veš made in Francuska.

Kontrolišem nagon da uzmem sve što vidim. Nema potrebe, kofer taman što nije, jel da. Ne želim da potrošim puno novca na stvari koje inače ne bih kupila.

Ne želim, ali ću.

Kaže mi prijateljica (da je ne imenujem, ali Spomenka, prepoznaćeš se), ma kupi sa tezge i operi u mašini, šta te briga. Kakva mašina? U hotelu sam. Šlj kategorije. Nemam mašinu.

Inače prvi put sam kročila na afričko tlo, i prvi put upoznajem njihovu kulturu. Izuzetno su ljubazni. Bonton nalaže da se svakome obratite sa „dobar dan, kako ste, jel sve u redu?“. Znači ne samo dobar dan, već uz širok osmeh prvo proverite kako su spavali, kako žive i kako im je familija. To obavezno.
U prodavnici. Kada prilazite taksiju. Na šalteru. U restoranu. Svuda. Ovde sam osam dana, toliko mi je već taj manir ušao u naviku da uhvatim sebe kako se kezim svakome i kao robot izgovaram obaveznu rečenicu „dobar dan, kako ste, jel sve u redu?“.
Nastavim li tako kod nas, gledaće me kao ludu ženu.

Ako ste belac u Africi, tj u Senegalu, ne možete mirno da se krećete po gradu. U kom smislu? Možete vi da idete gde hoćete, ali vas sa svih strana saleću razni prosjaci ili trgovci ne bi li vam prodali neku lokalnu glupost po mogućnosti za brdo para. I ne možete ih se rešiti. Ne čuju vas, ne zanima ih šta hoćete ili nećete. Naravno prvo vas pitaju „dobar dan, kako ste, jel sve u redu?“. Odgovor ih ne zanima. Zašla sam u lokalne „markete“, tržnice sa malim prodavnicama i tezgama, i pobegla brže bolje. Cenjkanje je pod obavezno. Početna cena je sigurno duplo veća od krajnje. A krajnja svakako nije realna, no moraju i oni nešto da zarade. Cenjkate se za sve, za krpe, figurice, taksi vožnju.

Dan 4 bez kofera. Malo pomalo, vidim ja da ću nakupovati za još jedan kofer. Druga prijateljica, znaće već ona da je o njoj reč, kaže – ali to su samo stvari, nemoj tako.

Važi.

Nemam pidžamu, spavam u tuđoj majici. Dobro, recimo da je to seksi.

Mogla bih na plažu da se malo opustim. Cvrc, kupaći kostimi su mi – u koferu. Da kupim novi? Važi. Baš sam se mislila šta ću sa viškom para.

Pukao mi nokat. Nemam ni turpiju ni makazice. Šta da radim, da ga grickam?

Doputovala sam u patikama. Uspela sam da nađem nekakve papuče koje mi odgovaraju. Novi stajling, nema veze.

Izgledam kao čudo, čak i pošto sam kupila šampon, a srećom pronašla češalj u rancu (pored karmina). Možda bih mogla da kosu osušim fenom, ali u prvoj sobi u kojoj sam boravila nije bilo. Sledeća je bila bolja, fen je tu ali ne paše u odnosu na utičnicu. Nema veze, ne treba mi. Važna je unutrašnja lepota. Vezaću kosu u šik punđu. Hm. Nemam čime. Odoh časkom u tržni centar, već mogu da se prijavim za posao hostese. Sve znam.

Koleginica mi šalje poruku: „gledaj na ovo kao na avanturu“. Ono jes, prava je avantura obući čistu odeću ako imaš samo:

3 majice i dva para lanenih pantalona

2 haljine sa lokalne pijace

Nekakve papuče made in Španija (tako su mi rekli) koje su odmah počele da žuljaju. Da stavim hanzaplast? Imam. U koferu. Da skoknem do apoteke? Kako se toga nisam setila! Verovatno jer do najbliže moram taksijem, uz obavezno „dobar dan, kako ste, jel sve u redu?“ a potom cenjkanje.

Iz pristojnosti ovde neću opisati kako izgleda pranje veša u hotelu (u 21. veku). Da li hotel ima servis za pranje? Naravno. Ali ovo je Afrika, sve ide polako. I na sve se čeka bar dva dana. Bar.

Pa dobro, mogu sama nekako operem onih par stvari koje sam kupila (ne bih opisivala taj proces, što je mnogo, mnogo je). Okačiću ih negde i osušiće se valjda brzo. Cvrc. U šlj hotelu nema aufingera. Zato ja uvek nosim svoje. U žutom koferu su, gde bi bili?

Dan 6 bez kofera. Obišla sam sve lokalne markete, sprijateljila se sa svakakvim sumnjivim trgovcima. Jedan je znao da dolazim iz zemlje Novaka Đokovića, u to ime sam sebi obećala da ću od njega nešto da kupim, zaslužio je!

Još uvek nije počela kišna sezona, srećom jer su mi pričali o lokalnim komarcima nosiocima malarije, a malarija ume da bude veoma mučna. Ne, ne postoji vakcina protiv malarije. Ponela sam ja nekakav fenomenalni švajcarski sprej koji garantuje preživljavanje.
U žutom koferu je.

Dan 8 bez kofera. Postadoh prava afrička žena. Nosim dugu šarenu haljinu koja meni, riđokosoj svetle puti, pristaje kao…znate već. U trenutku očajanja sam (u tržnom centru) kupila maskaru, a uz nju losion za skidanje šminke. Turpiju. Kremu za ruke. Kremu za telo. Hidratantnu kremu za lice. I tako to.
Inače super mi je. Svi me znaju, svi pitaju da li se moj žuti kofer pojavio. Svi me sažaljevaju. Iz domovine su svi odavno prestali da se interesuju za moj slučaj. Na društvenim mrežama kačim interesante i zabavne fotke pa valjda misle da je sve kako treba.

A šta pa da kačim? Istinite prizore iz privatnog života? Ma hajde, ko još to radi?!

Inače pre neku noć sam sanjala da sam na beogradskom aerodromu, kofer mi je pronađen. Ali ne mogu da dođem do njega jer sam ja u aerodromskoj zgradi a kofer je ispred zgrade – opkolile su ga divlje svinje, one koje su onomad zbog poplava doplivale sa ratnog ostrva.

Dan 10 bez kofera. Našli su ga. Ostao jadničak u Parizu da samuje u nekakvom magacinu. Otpala nalepnica sa bar kodom. Nisu umeli da otvore deo kod ručke, gde uredno piše ime i telefon vlasnika. Deset dana sam provela klikćući na sajt avio prevoznika (neću ovde da ga reklamiram, ali platiće mi), refresh, pa još jednom, pa još jednom, i ništa. Deset dana sam po nekoliko puta dnevno zvala sve moguće službe aerodroma. Naravno uvek, ali uvek najpre kažem „dobar dan, kako ste, jel sve u redu?“. Mislim da su do sada svi čuli za ludu ženu koja traži svoj žuti kofer.

Ostaje još samo da ga najzad dopreme u Afriku.

Dan 11 bez kofera…