Antinovogodišnji tekst

Evo jednog novogodišnjeg teksta koji namerno pišem i objavljujem – posle nove godine. Jer ne sadrži nikakve savete u stilu – šta obući za doček ili kako se provesti, ili šta kupiti. Jer ja sam poslednja osoba koja bi takve savete mogla da daje. Moje kupovine su totalno haotične, oblačim šta stignem ili ono što mogu u zavisnosti od trenutne kilaže. A ne provodim se uopšte, tako da eto…
I još jedan razlog: Sad kad ste se svi najeli, napili i naodmarali, naćićete vremena i za čitanje, ko još čita pred doček?

Moj decembar uglavnom liči na svačiji tipičan decembar. Kupujem glupe poklone koji nikome nisu potrebni, svodim bilanse i hvatam se za glavu kada izračunam koliko sam para stukla a koliko nisam uštedela.  

Jao meni jao meni, ponovo je kraj godine!

Znači ponovo je vreme za novogodišnje čestitke i poklone. Pametni ljudi to rešavaju unapred, tokom cele godine skupljaju gluposti i ne moraju da obilaze tržne centre u potrazi za poklonima. Samo treba da se sete gde su ih stavili. Reciklaža je još jedna opcija: kada dobijete neki poklon koji vam ne odgovara ili vam se ne dopada, ne vadite ga iz ambalaže. Sačuvajte ga i upotrebite po sistemu „ide dalje“, ali vodite računa da zapišete od koga ste ga dobili da se ne bi eventualno nepotrebno blamirali.
Ukrasne kese takođe mogu da se recikliraju, ali obavezno proverite da na onoj maloj čestitki koja je obično prikačena za kesu, tj za ručke, ne piše nešto u stilu „srećan rođendan ti želi tvoja Jeca“ ili slično.

No dobro, što se mora – postaje sve teže i teže. Poklon detetu. Jooj bože pomozi.

Nekada je bilo lako, em pojma nije imala šta hoće jer je bila premala, em pojma nije imala šta je dobila – jer je bila premala. Bilo je dovoljno upakovati gomilu gluposti u šarene papire, sve to rasporediti pored i ispod jelke, i – voila! E, sad, to što je bila mala i što nije imala pojma, ne znači da je sve to koštalo malo. Jok, ja. Jer, luda žena je – luda majka.

A preterivanje je moje srednje ime.

Eto, ovde zvanično priznajem da sam joj godinama kupovala ono što sam ja želela da imam.

Ups, ovde sam upravo priznala i da deda mraz ne postoji. No to je manje važno, jer dok ona dođe u godine da možda eventualno pročita ovaj tekst, blogova verovatno više i neće biti, zameniće ih nešto sasvim drugačije.Elem, godine su prolazile, dete je raslo, pokloni su i dalje pristizali, luda žena/majka (ja) i dalje je kupovala gluposti i pakovala ih u šareni papir. Najbolje je što sve te rolne šarenog papira uredno stoje u njenom ormanu, stalno ih gleda i do dana današnjeg nije ukapirala da deda mraz poklone pakuje baš u taj papir.

I tako sam ja, negde oko polovine decembra, shvatila da je krajnje vreme da krenem u nabavku poklona. Napravila sam strategiju, odnosno sastavila spisak (na tajnom papiru koji krijem u tašni kako ga ne bi videla), odredila budžet (za početak skroman, ali sam iz iskustva znača da će narasti kako se bude bližio kraj decembra), i krenula u šoping.

Joj ludila.

Ajde što je haos u saobraćaju jer svi pomanhitalo jure od jednog do drugog tržnog centra, valjda se nešto deli džabe. U to ime, krećem i ja za kolonom uzbuđenih sugrađana. Nova godina se bliži, red je da stučem ono malo para što imam a što sam htela da (za promenu) uštedim. Ma ko štedi 31. decembra! Sniženja su, čitavih „do 50%“ da cene koje su inače naduvane, tako da to njihovo „i do 50%“ zapravo dođe 10% na cenu koja je za 30% veća nego recimo u Austriji. Srećom pa su ljudi neinformisani a matematika im nije jača strana, pa se primaju i hop – svi u kolonu pravac tržni centar!

Šta je još važno u decembru, osim poklona? Naravno – jelka. Jelku imam, još uvek se dobro drži; razmišljala sam da kupim prirodnu, ali sam odustala iz nekoliko razloga. Prvo, kasno se pojavljuju u prodaji što će reći na ulici. Što je normalno, jer bi inače uvenule pre 31. decembra. A ja jelku kitim već u prvoj polovini meseca. Zatim, za prirodnom jelkom treba čistiti i to ozbiljno. I naposletku, da spomenem i razlog koji bi strebao da je na prvom mestu ali, sramota me je da priznam, nije: čuvajmo drveće.

Dakle jelku imam, zelenu, klasičnu. Htela sam da kupim novu, videh divne beličasto roze, pufnaste, ono, totalan kič, ali im je cena bila tolika da sam za te pare mogla na vikend na planinu, i više od toga. Jelka je znači stara, ali uvek „uberem“ poneki novi ukras, odnosno uvek se pretrošim i nikako da shvatim zašto, ali zašto to radim kada imam dovoljno ukrasa za sve jelke mojih prijatelja zajedno.

Još jedan detalj bitan je kako bi srpska praznična tradicija bila ispoštovana: prasetina.

Pred prošlu novu godinu sam naivno na jutro 31. decembra otišla u najbližu pečenjaru da kupim već spremno pečenje. Potrudila sam se da poranim, ali isto tako se potrudilo i stotinak gladnih penzionera u čijem sam društvu provela dva sata u redu za prasetinu. Treba li da napomenem da sam se tada zaklela da nikada više neću čekati u bilo kakvom redu?

Ove godine, starija i pametnija, kupila sam sveže meso na pijaci, rešena da ga sama pečem. U čemu je problem? Em je jeftinije, em ne stojiš u redu. Dobro, tih nekoliko sati krčkanja u rerni sigurno će uticati na račun za struju, ali – ja u onaj red više ne idem! Kupila ja dakle plećku, uz plećku mi uvališe i glavu (kažu mora se). Super. Stavim ja sve to na terasu, frižider pun, hladno je, terasa je ok. I sve bi bilo super da kupovinu nisam obavila pet dana pre nove godine. Zašto pet? Ne bih znala da objasnim. Tako mi došlo. Kad sam htela da ga pečem, meso je toliko bazdilo da sam ga brzinski frljnula u prvi kontejner, u nadi da me niko nije video kako iznosim smrdljivi leš upakovan u tri kese.

Šta se kod mene jelo za doček? U suštini ništa posebno. Uveče obično nisam gladna, a za doček poslednih osam godina (od kada imam dete) legnem oko deset, dočekam ponoć, okrenem se na drugu stranu i zaspim.

Eto, prošlo je i to čudo. I ponovo sam sebi obećala da ću narednu novu godinu pokušati da dočekam na nekom drugom mestu, negde gde ta ponoć nije toliko bitna (ako takvo mesto uopšte postoji). Prestaću da bacam pare na ukrase čija cena nema nikakve veze sa njihovom vrednošću. Neću se baviti ni prasetinom, niti glupim darovima koji ništa ne znače. A do tada ću valjda skupiti hrabrost da ćerki otkrijem surovu istinu – više neće biti poklona pod jelkom jer je deda mraz – bankrotirao!