Postoje razne vrste prijatelja. Prve stičemo u detinjstvu, drugari sa kojima učimo i vežbamo komunikaciju, a još pojma nemamo ko je kakav i šta zapravo treba da očekujemo od života. Sa nekima ćemo ostati u kontaktu, druge nećemo više sresti, pa ćemo ih zaboraviti. Tek poneka pronađena fotografija podsetiće nas na davne bezbrižne trenutke. Prve prijatelje ne biramo, život nam ih nameće, zadržava u našoj blizini, ili baca u neku udaljenu orbitu.
Moja prva drugarica vratila se u svoju rodnu Švedsku sa 8 godina. Sklapala i rasturala brakove, rađala … Na volšeban način je sačuvala moju adresu te mi se povremeno javi pismom i pošalje fotografije. Da, pravim pravcatim pismom, kao što se nekada radilo… Ipak, nisam sigurna da bismo jedna drugu prepoznale kad bismo se zaista srele.
Postoje prijatelji koje ćemo zadržati zauvek. Zato što su divni ljudi i susret sa njima uvek prija, ma koliko nam se interesovanja razlikovala. Moja dobra prijateljica ima dvoje odrasle dece, uživa u pravljenju kolača i tek nedavno je prvi put otputovala u inostranstvo. Nikada se nije odvažila da sedne u avion; nas dve smo kao nebo i zemlja. Ipak se lepo i rado družimo.
Jedna od mojih najdražih drugarica živi na drugom kontinentu. Srećemo se jednom, možda dva puta godišnje; svaki put naš razgovor teče spontano kao da smo se juče rastale.
Najbolji su prijatelji sa kojima možete sedeti ili šetati u tišini, a nakon toga se osećate kao da ste se siti ispričali.
(foto: Sever Zolak)
No Comments