2020 – ne ponovila se!

Sedim u frizerskom salonu i slušam razgovor frizerke i druge mušterije. Nosim obaveznu masku, što operaciju farbanja čini vrlo delikatnom kad je na redu deo kose oko ušiju. Maska se uprlja od farbe i prinuđena sam da je bacim. 
Kažu da su Srbi najzdraviji narod jer ceo korona period nose jednu jedinu masku, ali eto ja menjam… jednom mesečno, nakon frizera.

Frizerka takođe nosi masku, kao i druge prisutne žene. Žmurim, glave zavaljene nad šamponjerom, slušam razgovor odnosno mumlanje pod maskama, o čemu drugom nego o godišnjim odmorima. 
Frizerka oduševljeno priča o Divčibarima i nekakvoj kolibi, o šetnji po šumi punoj zmija i tako to… Ne verujem svojim ušima. Čekam kada će da izjavi da više nikada neće otići na more.

Lepa je Srbija i sigurno ima mnogo mesta koje treba obići, ali kada vidim fotografije kolona koje čekaju na red za obilazak nekakvog roze jezera, ili automobila koje se penju uz Zlatibor gde ljudi gamižu kao žuti mravi po centru istog i prave se da im je mnogo lepo, ne poželim da im se pridružim.

Prijatelji mi imaju kuću na Tari. Ne vikendicu, kuću u kojoj su odrasli, majka im još uvek tamo živi. Izdaju apartman na spratu. Kažu da su rasprodali svaki božiji dan sve do polovine septembra. Jedni gosti odu u 11h, drugi taman što se nisu pojavili, domaćini moraju da očiste apartman rekordnom brzinom. Čak su im se javljali kamperi sa molbom da razapnu šator u dvorištu!

Dakle korona je podstakla srpski turizam, ali je od mnogih nekada pustih, čarobnih divljih destinacija napravila mesta za izbegavanje.

Spadam u retke srećnike koji su krajem juna uspeli da se dokopaju grčkog mora, lepše i bezbednije letovanje ne pamtim. Ali kad sam se pohvalila jednoj poznanici, pogledala me je zabrinuto i izjavila da joj do daljnjeg ne pada na pamet da putuje van Srbije. Tjah, izgleda da je korona mnogima isprala mozak, mada ta boljka nije nabrojana među simptome.

Nego vidim da kod nas (ponovo) ide nabolje. Očekuje nas dakle zanimljiva jesen..

Počela je školska godina, razredi su podeljeni na dve grupe, deca na časovima nose maske. Možda je neophodno, nisam pametna, ali mogu samo da zamislim kolika je to frustracija, nekoliko sati se gušiti tim komadom platna preko usta i nosa.

A kako je sve to počelo?

Za mene je kućni pritvor zapravo počeo početkom februara, kad sam polomila pršljen pa sam morala mesec dana da ležim kući. Nakon toga bih morala nazad na posao, a tome se nisam radovala jer su me leđa i dalje vraški bolela. Produžetak bolovanja, pak, značio bi smanjenje plate.. I taman sam se pitala kako ću dalje, kad ono – korona. Spas u poslednji čas! Tako sam ja lepo ostala da radim od kuće, što je za moja leđa i moja primanja bilo idealno rešenje.

Da li sam bila među onima koji su histerično kupovali zalihe toalet papira? Neee… ja sam to radila diskretno. Uostalom, nije samo toalet papir bitan, pravila sam zalihe svega, jedva da sam mogla da zatvorim frižider. A tek što se kuvalo… Priznajem 6 zarađenih kilograma, koje sam srećom uspela da skinem surovim gladovanjem.

Srećom te je penzionerima bilo zabranjeno da izlaze, mogu misliti šta bi tek moja majka nakupovala da je imala priliku! 

Povremeno se sa nostalgijom prisetim naših “zatvorenih” vikenda… Omogućili su mi da ozbiljno pospremim terasu i deo stana. Imala bih još posla na tu temu, ali vanredno stanje je ukinuto, tako da – nekom drugom prilikom.

U tih par meseci koliko je ludilo trajalo, šetala sam kao blesava, što naravno u ranija, tzv normalna vremena nisam radila. Ali sada je cela nacija rešila da šeta, psiholozi su rekli da je to dobro za živce i moral, pa narod navalio da troši svež vazduh dok ga još ima. 

Tako sam se jednog petka popodne vraćala sa Savskog keja kući, bilo je deset do pet, policijski čas taman što nije počeo. Odjednom ugledam policijska kola kako lagano voze bedemom, a preko razglasa se čuje “uputite se prema svom mestu stanovanja!”

Malo je reći da sam se osećala neprijatno.

Inače, poštovala sam policijski čas, ali sam se ipak u nekoliko navrata odvažila da istrčim do kontejnera sa punim kesama đubreta. Da ga čuvam u kući, ili na terasi, ili ispred vrata, to nije dolazilo u obzir. Ali ipak bih pre izlaska iz zgrade oprezno proverila ima li koga da me vidi. Tako jednom koračam smireno prema kontejneru, namerno neću da žurim jer smatram da ne činim ništa loše… čujem šuškanje iza nekog žbuna, poskočim. Tek ono komšija krišom izveo psa pa se sakrio kad mi je čuo korak…

Nego sad kad je sve prošlo, moram da priznam dva tajna odlaska u zvanično zatvoren frizerski salon (onaj sa početka teksta). Zovem ja vlasnicu i pitam kako ćemo… Kaže ona, imam plan. Dođeš ti lepo do salona, onako diskretno, uletimo, spustim roletne pa nas niko ne vidi, i hop…  Tako je i bilo. Sve, sve, ali da ličim na čudo mesecima, to nije dolazilo u obzir!

Eto, tako je to bilo. Sada kada je situacija recimo polu normalna, nekako mi čudno kad se prisetim tih vikenda, policijskog časa, gledanja na sat. Jednom mi je paket koji sam poručila stigao u subotu. Zove dostavljač, kaže, “siđite molim vas”. Jedva sam se odvažila. Preuzmem pošiljku i oduševljeno mu kažem, “blago vama vi možete da se subotom vozite po gradu dok mi ostali gledamo kroz prozor”. Nešto mi nije delovao ubeđen da je njemu bolje nego meni.

Pre neki dan mi bila prijateljica iz Švajcarske. Kaže, vi ovde niste normalni! Nas niko nije zatvarao, samo smo vodili računa o distanci, inače je sve radilo normalno, čak i škole… Hm, da, dobro, mi smo uvek bili nešto posebno.

Dakle sada kao živimo normalno, s tim da je nošenje maske obavezno u zatvoreni prostorima. Ali izgleda niko o tome nije obavestio babe koje se bez maski šunjaju po obližnjoj samoposluzi. Ušla tako jedna sa unukom i kaže, “brzo ćemo da ne primete da nemamo maske”!

Nego dizajnirane maske postadoše novi modni trend, ko bi to pomislio!

Sada je fora da vam se maska slaže uz odeću, ili da bude brendirana, ili da je na njoj neki motiv. Tako nema influenserke koja se nije slikala sa nekom fensi maskom, a onda su morale da se duplo više trude da ostave utisak, jer su samo oči radile posao. Ništa usta i pućenje… 

U jednom trenutku sam i ja bila u iskušenju da ispratim modni trend i nabavim neku cakanu maskicu, recimo sa crtežima kuca i maca, ili nekom karikaturom, ili u boji majice…Odustala sam, bilo mi žao da ulažem novac u nešto što se nadam da nam uskoro više neće biti potrebno, i što bih najradije da zaboravim što pre. 

Hoće li ova nesrećna 2020 uskoro pasti u zaborav? To još niko ne zna. Stoga paralelno i dalje punim frižider, kupujem toalet papir, i pratim razvoj situacije u svetu. Jer, dolazi zima, te se ja kao i sve večiti optimisti nadam da ću, kao što sam letos uspela da se dokopam Grčke, na zimu ponovo otići u Italijanske alpe, u svoj zimski raj, carstvo zaborava.