Nezgodno je kada deo svog života provedete u nekoj drugoj zemlji. Ako se jednog dana vratite, počinjete da poredite sve što vidite i sve što vam se dešava. A poređenja ne idu uvek u prilog domovini. Tako sam se ja u jednom trenutku vratila u Beograd. Bila sam u šoku, a poređenja su uglavnom bila na štetu rodne grude.
Ono što me je, međutim pomirilo sa sudbinom, bila je muzika. Ako ništa drugo, to smo imali i to što smo imali vredelo je koliko i Džoni Holidej u Francuskoj, ili Rod Stewart u Velikoj Britaniji.
Osamdesete su u mojoj tadašnjoj domovini, Jugoslaviji, za mlade bile fenomenalne. U svetu se slušao New Wave: Wham, Duran Duran, Talking Heads, Depeche Mode. Kod nas su se pojavili neki novi bendovi, talentovani i harizmatični mladi ljudi uz čiji ritam smo đuskali na žurkama, slavili rođendane i nove godine. Bilo ih je sa raznih strana; sećam se nestrpljivo sam čekala “hit meseca” na državnoj televiziji (tada druge nije ni bilo) i bendove koji su pevajući na plej bek mamili uzdahe i terali na ples. Kad se pojavila Marina Perazić sa Denis i Denis, Jugoslavija je poludela za zgodnom plavušom koja je mamila uz “ritam mog kompjutera”. Peđa d’boj je pevao “Jugoslovenka” i svi su skakali na tu reč.
Devojke su se ložile na Igora iz grupe Jakarta. A kako i ne bi: imao je sve, stas, glas, žestok plam i bombu u grudima.
Nosili su se široki mantili i kožne jakne, blejzeri, svi su bili lepi, čisti i ušminkani. Taj renesansni period trajao je do raspada države, početkom devedesetih godina. Kasnije su se tu i tamo slušale grupe i pevači naše idilične mladosti, a onda je svaka republika pošla na svoju stranu, a muzičari su sledili taj primer.
U Srbiji su zavladali narodnjaci i šund, kasnije su došli denseri, a ja sam se okrenula i batalila domaće hit mejkere. Marina je otišla za Ameriku i postala kasirka, a kasnije se vratila i, u nedostatku stava, hitova i publike, završila u rijalitiju, baš kao i Peđa d’boj.
Ja sam putovala, radila i trudila se da zaboravim. Nostalgija je primamljivo osećanje, i priznajem da mi nije strano. Nego, dalje se mora jer nazad ne možemo, niti će se ono što je nekada bilo i što smo voleli, vratiti.
“San je tu, san je jak, u njemu ti i ja, kaplje mrak sa tvojih usana…”
Nisam zaboravila nekadašnje idole, povremeno bih odvrnula muziku u sobi ili kolima, i pevala na sav glas.
“Nebo je još plavo zbog tebe, jaka je moja ljubav što stiže…”
Godine su prolazile, sve se stalno menja, pa tako i muzika. Domaću više nisam pratila, tek tu i tamo.
A onda me je sveprisutan FB obradovao i vratio nadu da možda nije baš sve izgubljeno, da možda još uvek možemo da osvojimo svet – makar u pesmi.
Petak veče, sedim i gledam Ivana Ivanovića, gledam do kraja, a to retko radim. Duša mi spava, ali čekam nastup čiju sam najavu pročitala i jedva dočekala. Znam da je sutradan repriza emisije, znam da uvek mogu da premotam i pogledam kasnije. I hoću, više puta.
Čekam i dočekam: povratak Igora i Jakarte, odlučan stav, moćan glas i pesmu koja osvaja na prvo slušanje. Godine su prošle ali harizma je još uvek tu, želja i volja za osvajanjem, snaga generacije koja ume da pokaže koliko vredi i još uvek pleni.
I istina, je “biće još ratova i gladnih godina”, i istina je da je “ljubav nekada tamna strana meseca”.
