Razmišljanja

Ne želim savršen život, već srećan život

Čovek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ga ne može uporediti sa svojim prethodnim životima, niti ga u sledećim životima popraviti.

                                                         (Milan Kundera)

                                     

Ali šta je sreća? Mnogo je tekstova ispisano, mnogo je analiza i polemika, a opet, odgovora nema. Naša kultura opsednuta je srećom, stalno jurimo da je stignemo, taman što nismo, ali nam treba još ovo, još ono…

Hajde ovako, šta je nama ženama sve potrebno da bismo bile srećne? Da budemo lepe i zgodne? Ali prema kom kriterijumu? Da imamo muža? Decu? Novac? Dobar posao? Ili da ne moramo ništa da radimo? I tako u nedogled, taman pomislimo da smo dostigle željenu tačku zadovoljstva, a onda nas nove okolnosti poguraju u narednu rundu potrage za srećom.

Dođe čoveku, u nekim prelomnim trenucima, da upita sebe šta zapravo želi od svog jednog  života, u kom se pravcu kreće, i šta dalje. Došlo tako i meni. Pa sam se bacila na preispitivanje duhova prošlosti i svođenje računa.
Prošlost se ne može izmeniti. Ipak, kada bismo mogli na sebi, ili u svom životu nešto da promenimo, šta bi to bilo?

Pre neko veče, petak beše, sedim sa prijateljicom u lokalnom kafiću i raspredamo. O prijateljima, deci, bivšim i budućim ljubavima.

„Šta bih promenila na sebi? Karakter. Volela bih da sam kučka. Da me glupost i primitivizam ne remete. Da gazim sa osmehom, umesto da gaze mene. Borba za opstanak ubacila me je u petu brzinu, ali me je ujedno ispunila strahom, otupela mi oštricu. Samo da sam drugačija, možda bih najzad upoznala normalnog čoveka. Ne pamtim kada me poslednji put neko pozvao da izađemo. Eto, petak je, a meni je jedino obućar zakazao: donesite cipele sutra u 8 ujutru, biće gotove do podneva, ništa ne brinite! I eto, kada i kako ću ja da upoznam nekoga? Uzgred“, dodade, „zašto sediš tu po strani, hajde da se pomerimo na ona mesta tamo, ovde nas niko ne vidi…“

Nismo se pomerile. Ne verujem u te strategije: premažeš se ratnim bojama, lokne na broju, glasan fejk smeh, aperol i izlakirani nokti, sve u nadi da će ti neko prići.
Uostalom, zar je to sreća? Biti u vezi, bilo kakvoj, makar kakvoj? Toliko je nezadovoljnih ljudi u kljakavim vezama, neka hvala.

A ja? Šta bih ja na sebi promenila? Kad već pitam…
Nekada sam verovala da imam vremena za sve. To bih promenila. Vremena zapravo nema. Kada pomislimo da nigde ne žurimo, život je pred nama, lako ćemo, može sutra, sledeće godine, kad god – vreme je već isteklo.
Stoga, šta god poželeli, nemojte odlagati. Dajte sve od sebe i poradite na ostvarenju svojih želja. To će već biti krupan korak u pravcu pronalaženja sreće, šta god ona za vas predstavljala.

Kažu da je život kao film, osmislite sopstveni završetak i tu igru igrajte do kraja.

 

 

 

 

 

1 Comment

  • Reply
    Ana
    October 16, 2017 at 12:19 pm

    Sve je receno u naslovu 🙂

Leave a Reply