Luda žena

Luda žena se sprema za posao

luda žena

Postoje trenuci u ženskom životu koje treba zabeležiti. Jer su jedinstveni i suludi. Zato nameravam da ih podrobno i detaljno opišem kako bih podelila njihovu neverovatnost, žensku kreativnost i fenomenalnu sposobnost nebuloziranja do krajnjih granica.

Na primer, kako se spremam za posao. Pri tome pored sebe moram i Dete da spremim i odguram do škole.

Ako ste dobro organizovani, ili se bar trudite da budete takvi, pripreme za radni dan zapravo počinju prethodno veče. 

Gledam vremensku prognozu. Na telefonu. Na kompjuteru. Na televiziji. Iz različitih izvora. Nikad se ne zna.

Otvaram širom orman. Proveravam da li je sve dobro ispeglano. Vadim moguće kombinacije. Isprobavam ih. Vraćam pola nazad – odeću koje ne mogu da zakopčam a bila sam ubeđena da ću sada moći.

Suzila sam izbor na tri para pantalona, dve bluze, tri žaketa.

Tražim odgovarajuće cipele. Da boja odgovara. Da oblik i peta odgovaraju. Da ne žuljaju. Ili ako žuljaju, barem da mi lepo stoje. 

Perem kosu. Pokušavam nekako da je isfeniram, u nadi da će lokne izdržati do sutra. Stavljam ozbiljnu količinu laka, možda pomogne.

Beauty nega pred spavanje. Piling lica. Antirid krema oko očiju. Noćna krema, ona koja garantuje lifting efekat do jutra. Treba ispeglati sve te godinice koje se nemilosredno ređaju. Ili ih barem sakriti.

Sutradan ujutru

Budi me alarm na mobilnom telefonu. Tuu, tuu, tuu… pola sedam. Još je rano, imam fore da još malo dremnem, svaki minut znači.

Javlja se drugi alarm, ovoga puta glas omiljenog pevača, ako on ne može da me motiviše da ustanem, ne znam ko može.

Kotrljam se po krevetu, kažu da treba ustati s boka, nikakvi nagli pokreti da se ne bih ukočila. Da, dešavalo se. Ne, nije stvar u godinama, to svakome može da se desi.

Ustajem nekako, teturam ka kupatilu. Brz pogled u ogledalo, jooj, na šta ličim kada ne legnem na vreme… beauty sleep je zakon. Osim ako ne sanjate nešto ružno, pa se probudite u 4 ujutru i narednih pola sata skrolujete po raznim feedovima da vidite šta ima novo (a šta bi bilo novo u 4 ujutru?).

Prva faza priprema za blistav radni dan: progutati šaku suplemenata, sa velikom čašom vode. Nakon čega prirodno zaglavite u toaletu. Zato se i preporučuje da čaša vode na prazan stomak. Nakon toga ste bar pola kile lakši, verujte meni.

Zatim ide jutarnji serum, onaj koji odradi da koža izgleda sveže, probuđeno, raspoloženo. Pa hidratantna podloga. Pa dnevna lifting krema koja daje sjaj i najumornijim kožama.

Između seruma i podloge pokušavam da razbudim Dete, bodrim je lepim rečima kao na primer hajde budi se divan sunčan dan moraš u školu da da u školu se mora ne nije nedelja zašto se mora neću sad da ti objašnjavam ajde ustani breee”.

Leva ruka pravi Detetu sendvič, desna stavlja maskaru.

Zatim ten. Pa korektor. Ispod tena naravno. Ali i preko tena. Pa puder u prahu. Pa hajlajter. Pa malo bronzera. Da izgledam zdravo i raspoloženo. Pa malo rumenila. Pa senka. Pa skidam senku jer mi se ne dopada kako mi stoji. Pa ajlajner. Pa još malo bronzera. 

Za to vreme…

Dete se isteže u krevetu i glasno razmišlja o suštini života. Traži crtaće kako bi se lakše pokrenula. Uključujem neki dečiji kanal, Dete se udobno namešta na jastuke i ne pokazuje nameru da ustane. 

Lagano počinjem da se nerviram. Dodajem novi sloj šminke (po sistemu bolje više nego manje), isključujem televizor.

Dete gunđa i neodlučno kreće u pravcu kupatila ili kuhinje, nije sigurna gde tačno treba da ide i zašto. Vraća se kroz trideset sekundi sa pitanjem šta ono beše sada treba da uradi.

Navlačim jednu čarapu (ne znam gde je druga), dodajem još gram rumenila za lepo raspoloženje, hvatam češalj i jurim Dete po sobi. Ona beži, kaže čupam je. Naravno da je čupam, u kosi ima ostatke paste za zube. Levom rukom joj guram sendvič u kljun, desnom navlačim drugu čarapu (našla sam je ispod kreveta). 

Teram Dete u toalet. Vraća se, i dalje nije sigurna šta treba da radi. Dodajem joj odeću. Navlači gaćice, čarape. Izjavljuje da je spremna. Ićiće u školu tako. Ionako je škola ne zanima, samim tim može da ide i u gaćama, šta je briga ionako je tamo sve bez veze.

Češljam se, čupam kosu zbog laka koji sam sinoć stavila pred spavanje. Pokušavam da napravim frizuru u stilu I woke up like this. Ponovo je cementiram lakom. Malo laka upada Detetu u oko. Dete se dere. Umivam je. Skroz je mokra, presvlačim joj majicu. Nakon toga moram i sebe da presvučem.  

Brzinski joj ubacujem užinu u ranac. Hvatam svoju tašnu. Ne valja, ne slaže se ni sa odećom, ni sa cipelama. Moram da menjam. Istresam sadržaj tašne na krevet. Pola naravno pada na tepih. Grabim drugu tašnu, skupljam novčanik, ključeve, razne papiriće koje ću jednog dana pregledatin neke stare račune koje čuvam za svaki slučaj, nikad se ne zna. Čak i one iz pekare. Tri karmina. Pudrijeru. Češalj. Dva češlja. jednu minđušu. Šnale sa mašnicama. Dete grabi šnale i grdi me, “znala sam da si ih ti uzela!”

Prskam parfem, bilo koji. Obuvam cipele, prve koje vidim. Dete odbija da obuje nove patike, kaže smetaju joj. Ne ume da objasni zašto i šta joj na njima smeta. Hvata se za sandale. Otimam joj sandale iz ruku, jeste da se slažu sa roze čarapicama ali ne dolazi u obzir. U suzama ipak obuva patike.

Izlazim natovarena kao magare. Tašna. Školski ranac težak 10 kila. Kesa sa đubretom. Moja jakna. Njena jakna (odbija da je obuče, kaže “vidi sunce toplo je neću jaknu i hoću u kratkim rukavima šta će mi ovaj duks mama da li si ti normalna…”).

Zaključavam stan.

Krećemo niz stepenice (nema lifta).

Vraćam se sa prvog sprata, zaboravila sam mobilni i karmin. Jeste, u tašni već imam tri komada ali boje ne odgovaraju. Ne mogu da nađem mobilni, nije na punjaču. U stepenicama Dete skviči, svetlo se ugasilo. Nalazim mobilni u kupatilu pored laka za kosu. Logično.

Galopiramo ka školi. U daljini se čuje zvono (“hajde požuri kasniš, ne kasnim mama to je zvono za učiteljicu nemaš pojma, kasniš vidiš da na pasareli nema nikoga, ne kasnim kad ti kažem…”)

Sedam u auto.

Sve u svemu, dobro je, ovo je bio uobičajen, dobro sinhronizovan jutarnji izlazak.

No Comments

    Leave a Reply