Neće valjda

    Jednom se živi!

    jednom se živi

    Ponekad pomislim da mi žene stvarno nismo normalne. Ili možda ja nisam normalna. Ili je zapravo to što radimo, i što smo u stanju da uradimo, sasvim ok.
    Na kraju krajeva, jednom se živi!

    Vozim ja tako sa posla, gledam na sat, imam fore još 15 minuta. Obično žurim – jurim, ali danas mi je kući mi sa detetom bebisiterka pa sam malo opuštenija.

    Inače baš sam juče sa koleginicom pričala o tome kako nijednoj ženi ne treba dati :

    mogućnost da od posla do kuće ode bilo gde, 

    da se šeta sa novcem ili karticama,

    uopšte, da uđe u bilo koju prodavnicu, a čak i samoposluga može biti izuzetno opasno mesto.

    Ova pravila posebno treba da se primenjuju :

    u decembru i januaru, zbog novogodišnjeg ludila i rasprodaja,

    pošto je dobila platu,

    u danima koji prethode ženinom rođendanu (e baš bih mogla sebe da častim sa… – popuniti prazno mesto)

    Kad malo bolje razmislim, ova pravila treba primenjivati tokom cele godine.

    No, dobro. Vozim ja dakle ka kući. Put je prilično bezbedan, odnosno usput mi je sa desne strane samo jedan fenomenalan tržni centar.
    To jeste izuzetno opasno mesto za sve žene, ali se obično teško nađe parking, tako da nije toliko opasno.
    Doduše, žena rešena na sve uvek će se negde, nekako parkirati. Ja to dobro znam.
    Odjednom, na semaforu, auto mi sam skreće levo. Kao da ga neka nevidljiva sila vuče u pravcu
    prodavnice kućne tehnike, baš preko puta tržnog centra.
    Otkud to? Uopšte nisam planirala da idem tamo.
    Dobro, jesam razmišljala, ali volan je smotao neko drugi majke mi!

    Dakle, ja sam u automobilu koji se sam dovezao ispred prodavnice. Sam se uparkirao, i onda šta  ću drugo nego da uđem.
    Ja ne ulazim, utrčavam, jer mi je preostalo samo 10 minuta slobodnog vremena.
    Noge me same vode do police sa stajlerima za kosu.
    Zašto? Nemam pojma.
    Možda zato što sam baš stajlere tog jutra gledala po netu.

    Kao i većina žena, želim da imam čarobnu kosu. Odnosno, želim da izgledam kao da nisam ništa posebno radila sa njom, a ona pada u mekanim sjajnim loknama po mojim ramenima.
    Ma nisam je uopšte fenirala, samo prođem prstima i to je to (I woke up like this)”. Živim za trenutak kada ću okolini moći da serviram takvu bajku.


    Do sada sam nabavila sve, ali baš sve što su mi ikada frizeri i trgovci ponudili.

    A to su:

    Razne pene za kosu, sprejevi za volumen, učvršćivanje frizure, gelovi.
    Imam dva fena.
    Tradicionalne četke.
    Imam presu staru desetak godina, pa pošto to više ništa ne valjda jer nove prese čuda čine, imam i najnoviji model.

    A, da, između te dve, kupila sam još jednu, tu je, u kupatilu, na vrhu ormarića.
    Imam i “curler”, neverovatnu spravu za mučenje koja sama uvuče pramen kose i napravi božanstvenu loknu.
    Imam četku koja pegla kosu.

    Eto, imam sve.

    Ali… pre neki dan, koleginica mi napriča da postoje fen/četke sa motorom tako same motaju kosu. To je u stvari to ono pravo za mene. Ne bih više morala da mučim zglob, divota!

    Uopšte ne planiram da je kupim, bar ne u skorije vreme. Stvarno nema razloga, nema potrebe.
    I preskupa je.
    A možda se i ošišam. Možda.

    Elem, preostalo mi je još osam minuta slobode.
    Totalno mimo svoje volje koračam prema polici sa predmetom mojih snova.
    Grabim kutiju. Razmišljam da li mi je to čudo stvarno potrebno.
    Imam još sedam minuta, to definitivno nije dovoljno vremena da bih se odlučila.
    Najbolje bi bilo da pitam neku prodavačicu za savet. Srećom po moj budžet, njih nikada nema kad su vam potrebne.
    No pošto se čuda dešavaju, gle evo jedne, prilazi mi, i to sa prijaznim izrazom na licu!
    Slobodna je.
    Razume se u stajlere.
    Brza je.

    Nije moguće da se ovo meni dešava!

    Ne znam zašto uopšte poredim dva modela stajlera.
    Čujem sebe kako izgovaram – “uzeću ovaj.”
    Naravno, onaj skuplji. Zašto? Pa valjda je bolji čim je skuplji.
    A, zašto uopšte pored dva fena dve prese i svega ostalog, uzimam i stajler?
    Ne znam. Kao da to nisam ja.
    Ipak, hvatam se za novčanik, vadim karticu, plaćam.
    Sve se nadam, predomisliću se u poslednjem trenutku, to bi bila mudra odluka.
    Ipak, ne.
    Šta ako se proda?
    Šta ako je baš taj stajler rešenje koje sam tako dugo tražila?

    Ulećem u auto, gazim papučicu za gas.

    Bebisiterka je otišla. Dete je namireno, najzad spava. Ulećem u kupatilo, perem kosu. Istina je da mi je bila čista jer sam je juče prala.
    Ali ja moram, baš moram da isprobam novu igračku.
    Godinama sam čekala na ovaj trenutak.
    Ovo je mojih pet minuta (dobro, mojih sat vremena koliko će mi trebati da se pretvorim u boginju lepote).

    Dakle, četka sama mota kosu tako što na njoj treba stisnuti sivi prekidač. Ček, ima dva siva prekidača. Aha, jedan za jedan pravac motanja, drugi za obrnuti pravac. Odlično! Jedino što nikako da nabodem koji da pritisnem, jer kao da oba služe za oba pravca. Nema veze. Četka mota, mota… eeej, umalo da ostanem bez skalpa, ova sprava nema milosti! O, da, ako želim da zaustavim motanje, moram da pustim prekidač. Refleksi mi nisu kao što su bili, palac grčevito pritiska sivi taster, ako ne uključim mozak tokom ove delikatne operacije, neće valjati.

    Možda bi bilo dobro da pročešljam (da se tako izrazim) jutjub, sigurno ću pronaći snimak gde se lepo vidi kako se ova divota koristi.

    Aha… vidi ovo… hej, pa ovo je jedna od mojih omiljenih blogerki. Ima prekrasnu kosu do pola leđa… i najnoviji model ultrasoničnog stajlera koji uopšte, ali uopšte ne izgleda kao moj… Pa ovo je mnogo bolje. Vidi ti nju, kako mota, a drži ga sa dva prsta… Koja lepota, koje čudo tehnike… koliko li košta… Ajao… pa za taj novac mogu svaki dan do kraja života da se feniram po najboljim salonima!

    Hmmm… ima li toga da se kupi kod nas možda?

    Šta sam ono beše rekla na početku? Mi žene možda nismo sasvim normalne?

    Jesmo, jesmo. I desi nam se da prikočimo.
    Eto, ja, na primer.
    Pre neki dan kljucam po Amazonu, tražim neke mnogo bitne stvari. Od jedne do druge, a sve nekako vuče da gledate dalje, svašta sam pronašla, i sve mi je trebalo.
    Mic po mic, napravim ja vrlo simpatičan spisak.
    Hop, poručim. Malo da se obradujem pred novu godinu, koga ću ako ne sebe? I ko će uopšte da me obraduje bolje nego ja sama?
    Završim ja taj važan posao, isključim svetlo, vreme je za spavanje.
    Ali neki đavo mi ne da mira.
    Što li sam sve ono naručila? Da li sam ja normalna, šta će mi te gluposti?! Koliko je to uopšte para… proverim… Jujuju…
    Brzo poništim porudžbinu.
    Huuu… lakše se diše.

    Eto… to je bio glas razuma. Javi mi se ponekad.

    p.s. sutradan sam obnovila porudžbinu, ali eto, izbacila sam dve stvari sa spiska.
    Da se ne kaže da sam luda, već samo malo luckasta.

  • Kako bi bilo...

    Ljubav na društvenim mrežama

    Vidi ga ovde na ovoj fotografiji, šta kažeš? Uuu, sviđa mi se! Tvoj dečko? Aaaa, neee… ali ko zna… život piše romane jel da? Opa! Pričaj, pričaj! Ma nemam šta da…

  • motivacioni govornik
    Neće valjda

    I tako sam postala motivacioni govornik

    U životu sam radila različite stvari, ali kad kažem različite, mislim baš različite. Prevodila sam knjige, bavila se marketingom, digitalnim marketingom, administracijom. Bila sam model, volim da fotografišem, trenutno radim tehnički…

  • ne volim
    Ljubav

    Želim da ti kažem da te više ne volim

    Želim ti kažem da te više ne volim. Da, samo zato pišem, da bih najzad stavila tačku na nas. A bili smo, bili smo veoma dugo. Predugo. Shvatila sam da mi odavno više…

  • lepota
    Kako bi bilo...

    Moja definicija lepote

    Šta je mladost? Šta je lepota? Jesmo li tašte ili nam savremene tekovine nameću pravila ponašanja kako bismo se što je moguće duže uspešno "nosile" sa drugima?…