Luda žena

    U susret 8. martu – žene, počnite najzad da brinete o sebi!

    Izgleda da je bilo potrebno da mi se desi nešto mnogo loše što će me naučiti pameti. 

    Subota 8. februar pre podne, ležim u trpezariji i previjam se od bolova. Zbog sopstvene gluposti. Moja majka se okliznula i pala. Njoj nije bilo ništa, ali meni jeste. Pružila sam ruku da je podignem – to se ne radi – savila se da bih povukla njen teret. Osetila sam bol kakvu u životu nisam. Srušila sam se uz vrisak. 

    Narednih sat vremena sam se previjala i plakala, čitava leđa su me bolela, ali bolela… neopisivo. Kad sam se nekako sastavila, dohvatila sam telefon, pozvala medicinsku pomoć. Primila injekciju, odležala na podu još jedan sat i napokon uspela uz velike muke da ustanem.

    Da skratim priču. Mojoj majci nije bilo ništa, a ja sam prvo mislila da sam se ušinula, uklještila neki nerv ili tako nekako. Nakon posete domu zdravlja i desetak injekcija, bilo mi je malo bolje. Malo. 

    Poslednjih godina munjevito reagujem na sve što je vezano za moje dete, a vrlo sam spora, da ne kažem neefikasna, kada su moji lični problemi u pitanju.

    Dve nedelje nakon pada otišla sam na magnetnu rezonansu i utvrdila da sam uspela da polomim pršljen. Da. Iznad struka, na toraksu. Saznadoh gde se nalazi dvanaesti toraksni pršljen, pokazao mi ortoped. 

    Polomila pršljen.


    Zašto, verovatno jer imam osteoporozu, što sam ovom prilikom saznala.

    Prvih nedelju dana je bilo pakleno. Noćni odlasci u toalet su bili najgori. Trebalo je nekako ustati, pa oprezno po hodniku uz pridržavanje za nameštaj, naslanjanje na zidove…Pola sata do kupatila, pola sata natrag. A nakon toga od bolova nisam dalje mogla da spavam.

    Možemo li mi, žene, sve same? Očigledno da možemo.

    Pridigla sam se. Evo četvrta nedelja kako mirujem na svoj način. Vodim dete u školu. Obilazim lekare, sama vozim. Idem u nabavku. Očistim kuću koliko mogu. Peglam. Sve to utegnuta u nekakav mider u kome izgledam kao nindža kornjača, i uz neprestano kljukanje lekovima i injekcije protiv bolova.
    Ne bih smela? Ne bih. Ali hej… drugog izbora nemam.
    Nema ko drugi.
    I činjenica je da je to sjajan osećaj, kada shvatite da ste se sami izvukli iz vrlo teškog položaja, snagom volje, mišića, da ste stegli zube i savladali problem bez ičije pomoći. 

    Ovog puta je problem bio zdravstvene prirode. Moglo je biti bilo šta drugo. Situacija koju sami rešite, daje vam neku novu snagu, neki ponos koji vas vuče dalje kroz život.
    I to je fantastično, tamo gde druge traže, očekuju oslonac partnera – bilo bi lepo da postoji, ali jednom kada shvatimo da smo prepuštene same sebi, ali bukvalno, jednom kada to prihvatimo i prestanemo da se zbog toga nerviramo ili sekiramo – svet je naš.

    Nikada neću zaboraviti tih par sati koje sam odležala, prvo u trpezariji, a zatim u spavaćoj sobi do koje sam se jedva dovukla a morala sam jer mi je tamo bio telefon. Pamtiću sve što mi je prolazilo kroz glavu: strah, panika, neverica. A kasnije, kasnije sam se pitala zašto je do toga moralo doći. Zašto sam bila nervozna, zašto nisam razmišljala šta radim. Zašto sam godinama unazad u stresu. Zašto sam sebi dozvolila da upropastim mesec dana života, pa i duže, na nešto što sam mogla da izbegnem. Što nije moralo da se dogodi. Zašto sam dovela u pitanje svoje zdravlje, kako sam to sebi mogla da dozvolim? Mogla sam da postanem invalid. Zbog čega?

    Već dugo godina ja realno uopšte ne brinem o sebi. Pričam kako hoću – to da. Na mahove sam odlazila na plivanje, na pilates, na svašta nešto. Uvek su sve te moje akcije bile kratkog daha. Nisam imala vremena. Imala sam preča posla. Bilo je bitnije da to vreme utrošim na nešto drugo, na druge ljude. Sve je bilo preče. Majka, dete. Dozvoljavala sam stresu i frustracijama da mi diktiraju tempo života, navike.

    Znam da nisam jedina koja zanemaruje sebe na dnevnoj bazi. Znam da se mnoge žene ponašaju kao ja, lome se oko porodice, roditelja, padaju na nos kad treba i kada ne treba, uz sve mantru “mogu ja to sama”.

    I možemo, naravno da možemo. 

    Moja draga kuma, težak dijabetičar i bukvalno invalid, nedavno je izjavila da će “već sledeće godine” familiji da objasni da ona više ne može da ih opslužuje, pravi zimnicu, čuva decu i sve što radi za sve njih, ali za sebe ne. Taman što im nije rekla. Sledeće godine hoće, sigurno. 

    Ali…

    Mogu ja to sama, dokazala i dokazujem iznova svakoga dana. Mogu. Dok jednog dana više ne budem mogla.

    Poslednjih godina je briga o sebi vrlo popularan koncept. Ne bez razloga.

    Ako ne brinete o sebi, ko će?

    Plašite se da će da vas proglase sebičnom? Neka ih.

    Briga o sebi nije sebičluk, to je zdrav razum i pragmatizam.

    Morate da trajete. Dugo. Ne brinete li makar ponekad o sebi, nema šanse.

    Zdravlje je najvažnije, a to ne znači samo fizičko, već i mentalno.

    Lepo je biti zdrav i raspoložen.

    Ne pamtim kad sam poslednji put za sebe mogla da kažem da sam – zdrava i raspoložena. 

    Zaobiđite u širokom krugu sve što vas čini nervoznim, sve što vas srdi ili rastužuje.

    Recite NE svima koji vam ne prijaju.

    Bez diskusije, pravdanja. Samo NE.

    Čak ni to, u stvari. Ne recite ništa. Mnogo bolje.

    Ne trošite ni minut na ljude koji vam dižu pritisak.

    Bežite od situacija koje vas teraju da pijete bensedine.

    Kako? Lako.

    Napustite prostoriju.

    Nemojte se javljati na telefon.

    Brojite u sebi do sto.

    Prošetajte.

    Brinite o sebi, jer niko drugi neće.

  • Luda žena

    Vežbajte sa ludom ženom

    Ajoj, januar, krajnje je vreme da najzad počnem da vežbam. Neće mi biti prvi put da počinjem, i pouzdano tvrdim da mi je svaki put prijalo. Tako je, svaki put kada…

  • Luda žena

    Antinovogodišnji tekst

    Evo jednog novogodišnjeg teksta koji namerno pišem i objavljujem – posle nove godine. Jer ne sadrži nikakve savete u stilu – šta obući za doček ili kako se provesti, ili šta…

  • Razmišljanja

    Da niste možda u vezi sa narcisom?

    Dugo godina, predugo, sam provela koprcajući se u vezi koja je blago rečeno bila nenormalna. Na kraju je ta veza raskinuta, ne zato što sam ja to htela – ja nisam…

  • Ljubav

    Snovi u kojima si ti

    Moji omiljeni snovi su oni u kojima si ti, a na kraju ne znam tačno šta se desilo. Jer, ako ne znam, onda je sve moguće, onda još ima nade. Ako…

  • Pogled na svet

    Ovako više ne ide

    Smislila sam svoj posao snova. Biću čuvar plaže. Neke plaže, bilo koje, bilo gde. Samo da bude peščana, i još ako bi bila neka ležaljka i suncobran – ništa više ne…

  • Kako bi bilo...

    I tako sam ja otišla na Maltu

    Gleda moja majka kartu Evrope, gleda, gleda pa na kraju pita – a gde je to? Tačka na mapi Evrope. Evropa, pa južnije, skoro pa Afrika. Tačka ispod Sicilije, jedva vidljiva.…

  • Luda žena

    Doživljaji iz doma zdravlja

    Priča koja sledi može slobodno da se upotrebi za snimanje tv serije. Bila bi ozbiljan hit baš kao bolji život ili srećni ljudi. Uvod: Ranom zorom (pre osam) odlazim u dom…

  • Luda žena

    Luda žena obilazi lekare

    Kažu, šta čovek može sam sebi da napravi, to niko drugi ne može. Ja bih na ovo dodala, šta žena može da smisli, e to je ravno naučnoj fantastici! Evo šta…