Ovo je priča o večitoj ljudskoj dilemi: smemo li sebi da dozvolimo da utičemo na tuđe sudbine i odluke? U kom trenutku diskrecija prelazi u kukavičluk i licemerje?
(za kompletan utisak kliknite na kišu)
Viđale smo se tek tu i tamo, dešavalo se da se između dva susreta smeni nekoliko godišnjih doba. Potpuno različite po svemu, a ipak, uprkos tim razlikama a možda baš zahvaljujući njima, neobavezno poznanstvo preraslo je u neobično prijateljstvo čija je nit sezala deceniju unazad.
Te novembarske večeri sedele smo u novootvorenom lokalu, razgovor je tekao lagano. Mrki oblaci počeli su da se nižu na horizontu, a teme su postepeno poprimale ozbiljan ton.
Pitala sam je za Njega.
Nebo se uskomešalo. Pogledom je odmeravala postavljeno pitanje, kao prepreku koju se sprema da preskoči. Kratak smušen uvod, pauza, naglo prebledeli obrazi. Zbunjenost je zatim prerasla u suzdržan bes. Suza nije bilo. Poteći će kada joj se misli budu probile kroz lavirint laži, prevara i prikrivanja kojima je godinama bila hranjena.
Tamni kišni oblaci ređali su se na nebu iza naših glava. U daljini je grmljavina najavljivala nepogodu.
Oči su joj sevale, prigušen govor tekao je sve brže, reči su se sudarale i jedna drugu preskakale u želji da napokon izađu.
Postepeno osvešćenje došlo je iznenada, nevidljiva ruka razgrnula je zavesu koja je dugi niz godina zamračivala njenu svest, a moje usputno pitanje pokrenulo je lavinu.
Sedela je za stolom i desnom rukom grlila šolju čaja. Lice ispijeno od neprospavanih noći bilo je ljupko iako su godine provedene u čekanju, ostavile traga.
*****
Njega sam srela sam nekoliko dana kasnije. Razmenili smo nekoliko ljubaznih reči u prolazu. Neočekivano, upita me viđam li Nju. Prebacivao je težinu s noge na nogu, zagledao me ispod oka, kao da je procenjivao stepen moje upućenosti u razrešenje priče.
Njena ispovest učinila je da ga najzad sagledam u pravom svetlu. Osmeh koji sam nekada smatrala čednim i iskrenim, sada je bio izveštačen. Suzdržan stav ukazivao je na nelagodnost, a razbarušena dečačka griva više nije budila simpatiju.
U magnovenju sam donela odluku. Odmakla sam se par koraka i pružila razvodnjen odgovor, dok mi je pogled lutao negde iznad njegovog levog ramena.
Moj nezainteresovan i neodređen stav kao da ga je zadovoljio. Ipak, dok sam se užurbano udaljavala, osetila sam kako me zamišljeno prati pogledom.
Neko vreme je prošlo od tog susreta, a griža savesti koju osećam ne posustaje. U nekoliko navrata sam bila svedok prljave istine, ali sam ipak uspešno suzbila poriv i sebi uskratila pravo da joj tu istinu saopštim.
Njena rešenost da na Njega gleda kroz veo satkan od sopstvenih iluzija i romantičnih uverenja, bila je takva da je svaki, pa i najfiniji komentar, delovao besmisleno.
Tek je Njen monolog te kišne jesenje večeri, obelodanio stepen njenog neznanja, razočarenja i najzad gneva.
Preostao mi je naposletku da potisnem kajanje zbog ćutanja, da se nadam da će dobiti bitku protiv same sebe, te da će joj život vratiti zasluženi mir i izgubljen sjaj u očima.
No Comments