Mislim da nikada nisam stvarno volela

Neke blogove baš volim da čitam. Ima predivnih, prosto se zamislim, odakle tim ljudima, tim ženama jer uglavnom čitam žene – tolika inspiracija. Odakle im lako pero, odakle im lepršave misli, ta izvanredna dubina, a opet tako jednostavna, tako očigledna istina u njihovim rečima.
Čitam tako tuđe blogove, ima jedan koji posebno volim. Ja sam Aska. Mnogo volim Asku. Zato što je Aska tako ispravna i snažna. Zato što je tako životna. Zato što je tako srećna. Zato što je zaljubljena. 
A kada nju čitam, nju koja voli žmua, čini mi se da ja nikada nisam stvarno volela.

Bila sam zaljubljena, to da. Valjda. 

Prvi put sam se zaljubila zato što je tako trebalo. U osnovnoj školi. Sve devojčice su imale simpatije, odabrala sam „slobodnog“ dečka i pridružila se trendu. Mislim da nikada nismo ni progovorili. Jednostavno, taj mi se dopadao i to je bilo to. Kako se uklopiti, kako se ne razlikovati.

Prvog pravog momka imala sam nakon srednje škole. Bio je visok, lep, šarmantan, popularan. Nosio je farmerke koje mu je slala tekta iz Amerike, one originalne. Pušio je kao i svi mangupi. Imao je zelene oči. Trajalo je kratko, koliko inače traju ljubavi kada imate 18. Našao je drugu, a ja sam ga srećom brzo prebolela. 
Da li je to sa 18 stvarno bila ljubav? Jesam li ja tada uopšte znala šta je ljubav? Da li sada znam?
Bio je visok i lep, bio je mangup. Mislim da je meni tada to bilo dovoljno. Bilo je lepo dok je trajalo. Ne znam gde je danas. Setim ga se ponekad, da li zato što je bio lep i mangup, ili možda jer mi je obeležio ranu mladost.

Sledećeg sam upoznala na fakultetu. Zajednički drugar mi je nabacio da mu se dopadam. Meni je to bilo dovoljno. Sa 20 jednostavno želite da se nekome dopadnete, želite da se zaljubite. I eto, tako je to bilo. Ništa njemu nije falilo, naprotiv. A lepo je imati momka, pogotovu ako je pažljiv, pametan, pa i ambiciozan. Dobro smo se slagali. Čak sam se i dosta godina kasnije udala za njega. A potom smo se i razveli. Mnogo smo godina proveli zajedno, čitav jedan život, rekla bih čak. Možda sam i bila zaljubljena, sada više nisam sigurna. Možda sam ga i volela, a koja ne bi, bio je divan čovek. Verovatno je i dalje divan. Od razvoda ga više nikada nisam srela. Patila sam nakon našeg rastanka, mnogo sam patila. Kao da je deo mene trajno iščupan, kao da sam bila osakaćena. Patila sam najstrašnije, prepolovila sam se. 

A eto, i njega sam prebolela. Jednog jutra, pola godine kasnije, probudila sam se i shvatila da je bol prošla. Bila sam dobro.

Da li sam ga volela? Sada kada o tome razmišljam, nisam sigurna. Bio mi je drag, a da li je to bila prava ljubav, kao što Aska voli žmua, to sada ne bih mogla da potpišem.

Kažu da nakon raskida treba malo mirovati. Treba samovati. Treba uživati u svakom novom danu, treba najzad zavoleti sebe. Red bi bio.

A ja sam se zaletela. Nikada nisam zaista bila sama, ono, godinama. Nisam znala kako je to biti sam sa sobom. Bila sam usamljena. Potražila sam lek. Pronašla sam ga, i poverovala da izlečenje leži u toj novoj ljubavi.

Zaljubila sam se. A možda to i nije bila ljubav, čak ni romansa, možda sam samo želela da vratim sjaj u očima. Možda mi je toliko godilo da ponovo budem nečija, da sam zaboravila da je važnije da naučim kako da budem – svoja.

Mislila sam – to je ljubav, najzad ona prava, ona što će da traje zauvek. Trajala je koliko je trajala. Bila je traljava, puna rupa i zakrpa. Krpila sam je jer sam silno želela, možda ne toliko njega, koliko san o njemu, nekome ko će me voleti onako kako opisuju u romanima, onako kako glume u filmovima. Od toga ne bi ništa. Priča se završila onako kako se završila. Ostala sam da vidam rane flasterima koji su bili isuviše mali da bi bol zacelili.

Eto. Čitam tako Asku, zavidim joj što je bila te sreće, ili možda te pameti, da naleti baš na žmua i doživi baš takvu ljubav.

Mislim da nikada nisam stvarno volela.

Posvećeno Aski.