Kako bi bilo...

Priča o zaboravljenom biciklu

bicikl

Evo nekoliko meseci kako započinjem ovu priču, kojoj ne znam ni početak niti kraj. A možda kraj i nema, ko će ga znati?

Ovo je priča o zaboravljenom biciklu. Gde se nalazi, neću vam reći, neka ostane tamo gde je, moj nije a sigurno nije ni vaš.


Već nekoliko godina dete vodim u vrtić, isti pohađa od kada se ispilila. Uvek vozim istim
  putem i kola parkiram na istom mestu, na trotoar uz zgradu u kojoj je vrtić. Uvek žurim, jer zli komunalci i kontrolori parking servisa vrebaju ne bi li na mom kratkom zaustavljanju zaradili neki dinar. Pre pola godine, odjednom sam ga spazila. Da li je tu bio tek prvi dan, ili već duže, tek, bio je prislonjen na banderu baš tamo gde obično pristanem. Pomislila sam da ga je neko ostavio na kratko i da će se brzo vratiti. Sutradan je ponovo bio tu. Narednih dana takođe.
Slučajno opažanje preraslo je u opsesiju. Kako sam se približavala vrtiću, usporavala sam, iz daleka sam proveravala da li je bicikl i dalje tu. Bio je.
Dani su prolazili, pola godine već, možda i više. Leto je smenila jesen. Sneg je pao, pa se istopio. Zaboravljeni bicikl i dalje je bio tamo. Verovatno ćete pomisliti da fantaziram; pažljivo sam ga zagledala, pokušavala da utvrdim da li je bio pomeran. Ali nije.
Lepo je to što imam moć zapažanja. Lepo i prokleto. Mašta mi radi punom parom. Šta li se desilo, ko li je ostavio sasvim ispravan bicikl baš tu, i nikada nije došao po njega?

I tako sam počela da zamišljam …

*****

Mladić je radio u obližnjem lokalu. Skroman, neupadljive spoljašnosti. Vredan. Živeo je daleko a na posao je dolazio biciklom. Vožnja mu je prijala, a bicikl, iako star, još uvek se dobro držao. Svakoga jutra bi ga vezao za banderu nedaleko od kafića gde je radio čitav dan. Uveče bi uzjahao svoje verno prevozno sredstvo i vraćao se u skroman stan koji je delio sa drugarima.

Preko puta je bila cvećara. Jednog jutra, dok je obavljao uobičajeni ritual vezivanja bicikla, ugledao je Nju. Možda nije bila najlepša na svetu, možda uopšte nije bila lepa. U stvari, nije bila posebna. Ali za njega je bila ostvarenje sna. Kupila je buket a zatim ušla u susednu zgradu. Skamenjen je stajao nekoliko minuta, a zatim je nevoljno otišao na posao.

Tog dana je nekoliko puta izlazio pod raznim izgovorima. Upornost se isplatila, ugledao je devojku kako utrčava u onaj isti ulaz, biće da je tu živela.

Njegov tužan, skroman život najzad je dobio smisao. Od kada ju je ugledao, sve se promenilo. Letnja žega bila je prijatna toplota. Jesenji vetar hladio je njegovu užarenu glavu. Kiša je prala njegovo jedino prevozno sredstvo. Sneg je padao da bi po njemu ostali tragovi za kojima je uzdisao, otisci njenih čizama koje je pratio sve do ulaza.

*****

Svakodnevno sam prilazila i proveravala da li je bicikl još uvek tu. Pipala sam da li je katanac stvarno zaključan.

„Šta ti pada na pamet, kod nas se sve snima, još će neko pomisliti da ga kradeš!“, opomenula me je prijateljica. „A možda je skrivena kamera, snimaju prolaznike i komentarišu reakcije“.
Uh, stvarno, ko zna šta je u pitanju. Previše sam ljubopitljiva, šta me briga zašto i kako je bicikl tu ostavljen. Nije moj problem. Ne tiče me se.
Neću više ni da ga pogledam.

*****

Vreme je prolazilo, ritual se ustalio. Momak bi bicikl vezao za banderu naspram devojčinog ulaza. Sad je već znao kada izlazi i kada se vraća. A činilo mu se da ga je najzad primetila. Nekoliko puta ga je zagledala, kao da mu na nemušti način stavlja do znanja da bi možda njegova naklonost mogla biti uzvraćena, jednog dana. Doduše nije u to bio siguran, ali od nade se da živeti, on je postao dokaz za tu romantičnu krilaticu.

Jednog jutra, sav ustreptao čekao je da ona izađe. Pretvarao se da kuca poruku na telefonu.
Izašla je, ali nije bila sama.
Kako se ono kaže – u trenutku mu se čitav svet srušio.

Okrenuo se, otišao, i nikada se više nije vratio.

Gde je otišao, to niko ne zna. Bicikl je ostao tamo, vezan katancem za banderu.
Da ga čeka zauvek.

*****

Vratila sam se kući nakon desetodnevnog boravka van zemlje. Narednog jutra sam kao i obično odvezla dete u vrtić. Da li je odsustvo učinilo svoje? Da, možda. Ali kako sam se približavala dobro poznatom mestu, osetila sam iščekivanje. 


Izdaleka sam ga ugledala, još uvek je bio tamo. Kao da ga niko nije pomerio od kada je ostavljen. Kao da tužno, klonulo, čeka vlasnika koji se možda više nikada neće pojaviti.

*****

Priča o zaboravljenom biciklu je istinita.
Možda ćete reći da preterujem – u ovome kao i u mnogim drugim stvarima. Da je to samo predmet koji nije vredan pažnje. Meni, pak, sve više liči na napuštenu životinju, lutalicu, koja je slučajno završila na ulici i polako propada kako vreme prolazi.
Gde se bicikl nalazi, neću vam reći. Nije moj a sigurno nije ni vaš. Ako ga ipak spazite, molim vas da ga ne pomerate. Možda će se tajanstveni vlasnik jednog dana ipak vratiti po njega.

 

Kraj

 

 

3 Comments

  • Reply
    Aprilia
    October 16, 2017 at 9:51 am

    Zaista budi maštu i postavlja bezbroj pitanja. A tek koliko bi priča o prolaznicima ispričao bicikl da može da govori…

    • Reply
      vs
      October 16, 2017 at 11:24 am

      eto ideje za novi tekst!

  • Reply
    PRIČA O ZABORAVLJENOM BICIKLU - Black Sheep
    September 25, 2018 at 6:18 am

    […] Autorka: Vladana Stanojević […]

Leave a Reply