Krajem godine se tradicionalno pripremamo za sledeću koja taman što nije. Panično ulećemo u prodavnice i tragamo za novogodišnjim poklonima, jer to je nezaobilazan običaj širom planete. S kraja decembra obično potrošimo sve što imamo, pa i ono što nemamo, kako bismo obezbedili paketiće deci, prijateljima, rodbini, saradnicima. Moj spisak je nekada bio podugačak, s vremenom je postao kraći, što zbog svetske ekonomske krize, što zbog deteta koje mi stuče veći deo budžeta. A možda i zato što sam se sa godinama najzad dozvala pameti.
Još malo pa najluđa noć, ona koju obično provedem u očekivanju ponoći kako bih stekla legitimno pravo da se isključim.
Ja nikada nisam imala velika očekivanja od te noći koja se proslavlja uz fanfare, ushićeno skakanje i prštanje šampanjca. Nekada sam odlazila na tradicionalne žurke na kojima se đipalo uz Delčine „nove godine“. Na jednoj od takvih mi je prišao tada popularan pop pevač i udelio kompliment na „prelepom nosiću“. Nedavno je taj isti postao blamantna realty zvezda – u skladu sa novim vremenima. Ja više ne đipam već uživam u ćaskanju sa prijateljima i ispijanju rashlađenog belog vina. Ako pored toga nabodemo neki program bez šunda i umesto deset puta odgledanog „Umri muški drugi deo“ naletimo na noviju produkciju, divota!
Zanimljiv prednovogodišnji običaj je pregled godine koja ističe i donošenje odluka za narednu. Ono kao, baviću se redovno sportom, štedeću, nema više slatkiša, najmanje jedna pročitana knjiga nedeljno, odlaziću ranije na spavanje i tome slično. Sve sami realni i lako ostvarivi ciljevi.
Dakle, protekle godine, i ne samo protekle već i nekoliko prethodnih, previše sam vremena trošila na pogrešne stvari i ljude. Ulagala sam energiju u ispravljanje onoga što se ispraviti ne može, umesto da prihvatim i potrudim se da iz ovog jednog života izvučem najviše što mogu.
Sigurna sam da nisam usamljen slučaj. Mnogi su oni koji vreme troše uzalud i ne umeju da razlikuju bitno i nebitno pa nerviraju se za svaku glupost. A onda jednog dana shvate da su godine prošle, da je život jedan i konačan. Više nema prostora za velike stvari, planove, ideje. Svakodnevne brige pobeđuju snove i želje. Šta smo uradili, uradili smo.
Da li sam preko noći nekim čudom postala pametnija? Vreme će pokazati. Ipak, obećavam sebi da ću od 1. januara najkasnije (a možda i ranije):
Ulagati u znanje, jer znanje je bogatstvo (a možda se i obogatim?).
Ulagati u ljude a ne u predmete.
Ulagati u lepotu življenja.
Naučiti da hodam kroz vatru a da se ne opečem.
Svako nešto očekuje od života, svako želi nešto. U sledećoj godini – ja želim samo jedno – svoj mir.
No Comments