Luda žena

Moj nezaboravni izlazak jedne februarske večeri

izlazak

Nije svako nadaren za provod i ne ume svako da uživa u životu. Potreban je najpre talenat, a zatim i puno vežbanja.

 

Dakle, dete mi je otišlo na rekreativnu nastavu, što znači da sam dobila punih šest dana, odnosno pet večeri, da radim šta god hoću. Dobro, i dalje sam morala na posao, ali večeri su mi bile skroz free. Mogla sam u potpunosti da se posvetim ispunjavanju svojih neispunjenih želja.

Svratila sam kod prijatelja čija su deca takođe otputovala. U toku je bila euforična organizacija prvog izlaska nakon duže pauze. Saznala sam da postoji telefon na koji možete da rezervišete provod u nekoj od lokalnih kafana. Dok je žena bila na liniji sa kumovima (takođe slobodni roditelji pušteni s lanca), muž je pregovarao sa operaterom:

“Halo, treba mi rezervacija za večeras, za kafanu sa dobrom muzikom. Za koju? Pa ne znam, šta imate u ponudi? Kafana Udri me do zore? Nikad čuo. A ko svira? Divlje devojke bend?” Okreće se ka ženi. “Šta kažeš, ne dolazi u obzir? Halo, može neki drugi lokal? Luda noć? U redu, od 23h. Imate samo sto za osmoro? Ali nas je četvoro! U redu, dovešćemo još nekoga.”

Ja baš i nisam kafanski tip, više volim urbana mesta sa pop ili rok muzikom. U to ime, i ja večeras izlazim.

Obratila sam se prijateljici koja često izlazi i zadužila je da nam organizuje  veče.

E sad, šta obući? Da vidimo kako je napolju. Hmmm… hladnjikavo. Ispod nule. Tjah. Ma nema veze, idem kolima, neću se šetati. Iz auta pravo u lokal. Nema problema. Šta inače danas žene oblače kada izlaze na fensi mesta? Nemam pojma, možda one pocepane farmerke što izgledaju kao da su prošle sito i rešeto? Pri tome sam se uvek pitala kako se postiže taj odrpani efekat, da li sam uzmeš makaze pa seckaš, ili se takve kreacije kupuju gotove?

Meni se to uopšte ne dopada, očigledno nikada neću biti u trendu. Biram haljinu, tanke čarape, kaput.

Već sam napomenula da je vreme kilavo. Odnosno, hladno je i duva vetar. Ali nema veze. Mogu ja sama da se sredim. Navijam lokne, uz malo laka biće super. Ličim na pudlu? Ma to uvek tako izgleda na početku, treba samo malo da se otpuste.

Šminkanje mi je oduzelo čitav sat. Plus prethodni sat traženja tutoriala na jutjubu. Mogu da se pohvalim da izgledam bes-pre-kor-no. Sve je tu: bronzer, hajlajter, sve redom. Blistam kao da mi je trideset, a šminkom možete i kilograme da zakamuflirate. Časna reč! Ko mi ne veruje, šaljem link, sve sam naučila za tren. Da li je ta šminka skupa? Paaa… mislim… onako. Ali vredi uložiti u lepotu i mladost. Štedeću na hrani i piću, dobro je za liniju.

Bing! Stiže mi poruka od drugarice. Večera zakazana za 19h u jednom od popularnih lokala.

“U 19h? Zašto tako rano?”

“E draga moja, ako praviš rezervaciju dva dana ranije, a tad si me nazvala, nema drugog termina.”

“Dobro, dobro, razvućićemo klopu, nema veze. Ima li muzike?”

“Naravno, odličan bend.”

“A kakva je ekipa?”

“Dopašće ti se, videćeš. Gradske face. Ne smemo da kasnimo.”

Nabadam na štiklama do kola, orkanski vetar preti da me odnese. Počinje kiša. Nema veze. Idem u provod, lalala, lalala…

Stižemo na parking. Sa parkinga se do lokala silazi strmim stepenicama. Vetar duva još jače. Srećom kiša je prestala. Hladno je, pa šta? Provod za zdravlje ne pita.

Uh, baš je hladno i baš duva…

Sa parkinga se pruža divan pogled na reku i mostove. Ajmo da se slikamo. Pokušavam da zauzmem opušten ali zavodljiv stav. Frizura mi se srećom opustila, više ne ličim na pudlu, kosa mi ima talase u pokušaju, kao da sam upravo izašla iz mora. Jedini problem je što mi vetar duva u leđa pa mi talasi prekrivaju lice. Drugarica škljoca dok se ja manje ili više uspešno trudim da izgledam vitko i srećno.

“Daj da vidim slike! Jao, grozno. Pojma nemaš. Daj mi telefon, sama ću!”

Ajmo neki selfi, sam svoj majstor, to je najbolje rešenje… Tjah. Nije dobro, sama sebi izgledam smešno, ne umem da se pućim a baš i ne izgledam srećno već promrzlo.

Nema veze, spuštamo se polako do lokala trudeći se da se ne promašimo neki stepenik kako ne bismo završile u reci. Nigde nikoga, čudno. Subota veče, gde li su svi? Nije valjda da je 19h prerano za izlazak…

Na vratima lokala nas dočekuje uparađeni konobar. Imamo li rezervaciju? Kako da ne…

Sala je prekrasna, na tri nivoa. Stolova koliko god želiš… i većina – prazna. U jednom ćošku grupa muškaraca u odelima dovršava poslovnu večeru. Konobar nas smešta do prozora. Nije nam ponudio da biramo sto, valjda je sve zauzeto? Ljubazno nas obaveštava da imamo fore… do 21h. Nakon toga su svi stolovi, uključujući i naš, rezervisani. Stiže sledeća tura gostiju. U redu, sešćemo za bar. Oduvek sam volela barske stolice, svi vam gledaju u noge. Možemo da pijuckamo i uživamo u muzici. Ali ne. Barske stolice takođe su rezervisane, dva čoveka na jednu. Kako li sede? Na smenu, ili jedni drugima u krilu?

Dobro nema veze. Izašle smo u jedan od najpopularnijih lokala u gradu. Istina je da skoro da nema nikoga, ali nam zato konobar poklanja dužnu pažnju. A kome bi inače? Hajde da ne budem zlurada, izašle smo u provod i vala provešćemo se.

Gle, tu je i bend, kako se zove? Treska bend? Nikad čula…

“Kako nisi čula za njih, oni su najpopularniji ove godine. Nijedna dobra žurka ne može bez njih. Znaš onaj hit – Volim te a ti me ne voliš zato odoh da stavim silikone…?”

Ne znam bend, ali osećam da ću uskoro saznati jer vidim da spremaju instrumente, a pevačica se hvata za mikrofon. Izgleda da njima ne smeta što je sala prazna. Super, ekskluzivna svirka samo za nas!

Nije bila svirka već tonska proba… Imale smo čast i zadovoljstvo da hit Volim te ali ti me ne voliš zato odoh… odslušamo pet puta zaredom, uz prekide i škripu mikrofona.

Naručujemo piće i večeru. Biznismeni odlaze, u sali smo samo nas dve, muzičari i konobari. Muzičari i dalje štimuju instrumente, pevačica popravlja šminku.

Baš fino što nije gužva. Možemo na miru da tračamo, ništa i niko nam ne odvlači pažnju. Doduše niko je i ne privlači… tjah.

Već je devet sati. Konobar se uzvrteo oko nas, pita da li smo za još neko piće, gleda na sat. Pravimo se da ga ne primećujemo. Sala je i dalje prazna. Muzičari sede za stolom do podijuma i večeraju.

Devet i dvadeset. I dalje nigde nikoga. Tražimo račun, konobar dotrčava brzinom svetlosti. Ne razumem čemu panika, muzičari ni predjelo nisu dovršili a od ostalih 80 gostiju (toliki je po mojoj slobodnoj proceni kapacitet lokala) ni traga ni glasa. Ipak, svi stolovi su rezervisani od 21h, a konobari očito imaju nalog da prvu turu gostiju do tog vremena isteraju iz lokala kako znaju i umeju. Naš momak je već rumen od frke jer smo još uvek tu, a devet sati prošlo odavno.

 

Izlazimo na kej, umesto vetra provejavaju snežne pahulje. Odustale smo od slikanja, četvoronoške se uspinjemo uz stepenice koje vode do parkinga i ulećemo u kola. Stiže mi poruka od prijatelja, onih što su rezervisali sto u kafani Luda noć. Pitaju kako se provodimo. Fenomenalno, nikad bolje! Mesto je pun pogodak a ekipa odlična! Prišla su nam dvojica vrlo zanimljivih tipova i častila nas pićem. Počinjem da ličim na Pinokija, nos mi se krivi…

Samo moram da pazim da me ne vide kako se vraćam kući u 22h – a oni žive u susednoj zgradi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

1 Comment

  • Reply
    Jelena
    March 7, 2018 at 7:33 pm

    Ahahah, sjajno! Provod je bio nezaboravan!

Leave a Reply