Godina 2015 bila je puna izazova. Morala sam da preispitam mnoge stvari koje sam do tada uzimala zdravo za gotovo. Ipak, kod svakog iskušenja, spontano bih se hvatala za mobilni telefon i preslušavala snimak koji sam već znala napamet. Snežni planinski vrhovi, plavo nebo, Just the two of us, momak sa gitarom.
… Januar 2015, poslednji dan na planini. Slučajno sam prisustvovala koncertu za skup odabranih turista koji su punili baterije pred povratak u grad. O izvođaču nisam znala ništa: uživala sam u čistom glasu praćenom virtuoznim sviranjem gitare, uočila zanesen pogled zaljubljenika u muziku. Pevao je svim prisutnima, a obraćao se svakome ponaosob. Napustila sam mesto sa flajerom u torbi: Piero Filoni, muzički meni, stotine pesama poređanih po azbučnom redu izvođača. Na flajeru je bio naznačen sajt. Pročitala sam neobičnu priču o kosmopolitskom odrastanju, klasičnom obrazovanju, rokenrolu, eklektičnom životnom stilu, ličnom izboru, slobodi. Ispratila sam Instagram gde je svaka fotografija govorila o životnoj radosti i gladi za novim iskustvima i otkrićima.
Ta 2015. godina nekako je prošla. Pamtiću je po beskonačnom preslušavanju Gruvera Vašingtona u izvođenju neobičnog momka sa gitarom.
Januar 2016. Povratak na mesto zločina. Snežni planinski vrhovi, plavo nebo. Koncert za odabrane, slučajne turiste, i mene, putnika namernika. I ponovo čarolija. Slušala sam, ali nisam ispričala o snimku i pesmi koja mi je pomogla da sačuvam zdrav razum.
Januar 2017, opet ja na istom mestu. Naoružana fotografskom opremom, prilazim i pozdravljam se.
„Imate li nešto protiv da napravim par snimaka koncerta?“ Zabavljen pogled i neodoljiv osmeh, kao da je govorio – „svašta bih mogao da ispričam samo kad bih hteo…“ Videlo se da je navikao na pažnju svih generacija. Razgovor teče spontano, kao da se poznajemo godinama. Ponosi se ćerkama koje su veoma rano postale samostalne i uspešne mlade žene. Spominje predstojeća putovanja. Rutinski priprema koncert, zatim se predstavlja publici na engleskom i italijanskom, uz objašnjenje da njegov muzički repertoar sadrži oko pet stotina pesama. Fotoaparat neumorno škljoca, pogled i glas zavode sve prisutne, dok svaki gost ponaosob oseća da umetnik peva samo njemu. I uvek taj čvrst stisak gitare i pogled pun strasti.
Ove 2017. godine imam novi lajtmotiv. Dok mi se po glavi motaju reči pesme Iris,
And you can’t fight the tears that ain’t coming, or the moment of truth in your lies, when everything feels like the movies, yeah you bleed just to know you’re alive
žalim što ovog puta nemam snimak koji će me podsećati na mesto gde sam se osećala kao u raju.. Ipak, tu je mnoštvo fotografija koje govore o ličnom izboru, slobodi i sjaju u očima. Biće ovo još jedna teška godina, ali verujem da će mi čarolija muzike i sećanje na snežne vrhove i plavo nebo pomoći da je prebrodim.
No Comments